Svaka normalna osoba ponekad ume da bude introvertna, diskonektovana, nepristupačna i neljubazna, iako inače uopšte nije takva. To prosto održava mentalnu ravnotežu, a potreba za privatnošću i samoćom ponekad znači da morate odbiti nasrtljive prijatelje koji se pitaju šta vam je sad, kog vraga.
Međutim, pretežno introvertne osobe se ponekad otvaraju i onda se toliko iscrpu, da veći deo vremena koji moraju da provode u društvu, bivaju ili vrlo zauzeti ili sasvim isključeni i odsutni. Oni će vam reći da vole ljude, ali ih naprosto teško podnose u svojoj blizini. Ako se zaljubite u introvertnu osobu, čekaćete njene otvorene momente kao ozeblo sunce i smorićete se na kraju. One drugačije poimaju vreme i gubljenje vremena.
“O ne, zvoni mi telefon”
To je kao kad spavate, a onda nešto tresne i preseče vas i prepadne. Taj mrski zvuk znači da će sad neko da vas zamara svojim ljubaznostima ili da nešto traži od vas, a vi uopšte niste raspoloženi. Majka, prijatelj, voljena osoba, u tom trenutku svako je uljez i neprijatelj. Zašto ga prosto ne isključite? Pa ko zna, možda je nešto važno. Ali vi zapravo ne želite da presečete svoje veze sa svetom, samo hoćete da vas svet ne smara.
“Da li da se pravim da ga nisam videla”
Samo ćete uleteti u prvu prodavnicu ili preći ulicu, ili ćete gledati u telefon, ali ne, zakasnili ste. “A? O, zdravo, izvini, nisam te videla. Užasno žurim, izvini, ćao. Važi, čućemo se, obavezno, ćao. Da, da javiću se, ĆAO – jebote, koliko puta nekome treba da kažete ćao, da bi shatio da ste završili svaki razgovor?!”
