Slušaj svoj unutrašnji glas
Razmisli o ovome – tvoj limbički sistem se sastoji iz dva dela, emocije (u njima je amigdala, zadužena za strah i sve ostale emocije) i prefrontalni kortekst koji je zadužen za racionalan tok misli. U prefrontalnom korteksu je kognicija, to jest tu se obavljaju sve mentalne akcije tvojih misli što uključuje npr. učenje, pamćenje i ta sama brbljivost. Procesi mišljenja su uglavnom vezani za frontalni korteks, dok je amigdala centar za emotivnu memoriju i ona direktno utiče na mišljenje i pamćenje.
Kada previše ćaskaš je posebna vrsta raspoloženja koja se često povezuje sa preokupiranošću i anksioznošću. Drugačije se stručno naziva “monkey mind” ili brbljivi deo našeg uma. On leti s misli na misao, pa na još jednu misao i funkcioniše mnogo brže nego što možemo da “svarimo” informaciju. U proseku svi pomislimo 35 do 42 u jednom minutu! To se prevodi u između 50 000 i 70 000 misli u toku dana. KO MOŽE BITI U TOKU SA TOLIKOM KOLIČINOM INFORMACIJA?
Sa druge strane, deo uma koji posmatra svaku situaciju, on istovremeno i posmatra taj brbljivi deo tvog uma. I on ide ovako nekako “Uredu, sada se stresiraš oko rokova na poslu. Sad misliš o konfliktu koji te je potresao i kako da postupiš dalje. A šta da napravim za večeru? Je l’ treba da uključim veš mašinu?“ Deo uma koji posmatra sve primećuje da brbljivi deo uma preteruje i to je već pola bitke koju vodiš.
Onog momenta kada se udubiš u deo sebe koji posmatra sve, možeš brbljiv deo svojih misli da iskontrolišeš pre nego što sebe baciš u bezdan. Što ga više koristiš, to on sve više stresnih situacija može da podnese. Onog momenta kada deo uma koji posmatra svaku situaciju uhvata brbljiv deo kako preteruje, uvek samu sebe možeš istog trenutka da umiriš i da se vratiš u sadašnjost, koja te vraća u “normalno” stanje u svega par sekundi. Na neki način, metaforički posmatrano, tvoj um uzima dubok uzdah i dozvoljava ti da iskoristiš svoju mudrost koju već poseduješ kako bi se smirila.
Diši
Jedan od načina kako brzo može sebi da pomogneš je da jednostavno – DIŠEŠ. Uzmi dubok uzdah i izdahni, tvoje telo prepoznaje kada si pod stresom, a ovo ti može pomoći. Nije isključeno da će srce početi ludački lupati, da će ti se dlanovi oznojiti ili ćeš se osetiti kao da se nalaziš u nekoj kutiji koja te neprestano stiska. Kada primetiš da se ovako osećaš samo se osloni na svoja prirodna čula i diši. Pomoći će ti da umiriš svoj tok misli. Možeš da se onda fokusiraš na samo jednu radnju koja je jednostavno nazvana – disanje. Oseti prostor oko sebe, šta vidiš, da li osećaš neki miris, bilo šta. Ako izađeš u šetnju, gledaj u drveće, čak i patern staze na kojoj šetaš može biti jedan jednostavan momenat koji te smiruje. Ovo tvom brbljivom delu uma daje malu pauzu da se sabere. Smanjuje buku, tako da možeš da saslušaš samu sebe.
Oseti svaku emociju
Ponekad razlog nemirnih misli je što nismo iskreni sa samim sobom, iliti sa našim ličnim emocijama. Kada iskuliramo svaki problem, ponekad nesvesno se trudimo da izbegnemo da osetimo emociju koja je naizbežna jer je ne želimo. Na primer sramotu zbog nečega, ljubomoru ili jednostavno tugu. Naš brbljiv deo uma ponekad može da nam da malo bolji uvid u to šta se dešava. Nije svakako lako da osetiš više emocija odjednom, ali to se dešava. Ponekad sami izbegavamo da zalazimo u taj deo svojih misli jer je previše bolno. Ali onog momenta kada to preživiš, tebi postaje automatski lakše. Možeš jednostavno dati počast svojim emocijama tako što ćeš se isplakati, pričati sa nekim ili jednostavno glasno vrištati. Kada dozvoliš sebi da osetiš emocije, možeš da skineš nekoliko slojeva svojih osećanja koji su se taložili kako bi spoznala samu, istinsku sebe.
Prestani da misliš o “šta bi bilo kad bi bilo”
Sa rizikom da zvučim banalno – zaista postoji samo jedna magična ti. Niko drugi na ovoj planeti neće raditi ono što je tebi suđeno da radiš i to je ono što čini život čarobnim. Što više shvataš šta si u dubini svoje duše, što nije uvek lako, tvoj um će uvek te manje dovoditi u neprijatne situacije. Stvar je u tome kada se ponašamo suprotno od onoga što nam dolazi prirodno, završimo u još jednom začaranom krugu, ali je ovaj daleko gori – da ispunjavamo očekivanja drugih ljudi. Pomisli samo na to kako si poslednji put razmišljala o tom čuvenom pitanju “šta bi bilo kad bi bilo” i koliko te to pitanje činilo anksioznom. “Trebala bi već da sam udata u ovim godinama, da rodim troje dece, da imam stabilan posao itd.” Veoma je bitno da shvatiš odakle dolaze ova pitanja koje postavljaš samoj sebi, jer ona uvek imaju izvor. Da li ti ih roditelji postavljaju? Prijatelji? Zakon? Društveno nametnuta norma? Ako zaista želiš velike stvari za sebe u životu, uradi ih! Ali svakog trenutka zapitaj sebe šta zaista želiš da radiš. Možda te zapravo nije briga da zarađuješ gomilu novca, ili možda čak ne želiš brak ili decu i to je potpuno uredu. Kada sami sebi damo odgovor na ovako bitna životna pitanja sve postaje lakše. Istog trenutka onda gubimo potrebu da se pravdano bilo kome osim sebi samima. Tog trenutka počinjemo da ispunjavamo naše odluke i da udovoljavamo našim željama. Kada shvatiš odakle dolaze sva ta pitanja koja ti uglavnom drugi postavljaju i eliminišeš ih, počinješ da živiš svoj život kako dolikuje. Uhvati svoj “brbljivi” deo uma kada krene ovim putem i spreči ga sa time što ćeš posmatrati situaciju koja se dešava i samim tim ćeš sprečiti vremenom samu sebe da ideš ovim jako užasnim putem. Radi uvek ono što tre ispunjava i neka to bude ono što zaista želiš da radiš. Kada se posvetiš tome, tvoj ume će vremenom biti fokusiran samo na to i neće ništa drugo moći da te ometa u tome.
