“Na papiru je savršeno nacrtana devojka, šarena, ushićena, jaka, izražajna, nova… Sedi na mesecu na sredini papira. Mesečeva dva špica okrenuta su nagore, obrnut je, i devojka sedi na njemu. Od tih špiceva polaze dva kraja kanapa koji se gube gore, među oblacima. To je ljuljaška. Mesec je ljuljaška među oblacima u jednoj zvezdanoj noći. Intenzivna plava boja okolo, a mesec je nebeskoplav, sa malo purpurne boje, drsko svetluca na plavom nebu. Devojka ima kikice i obučena je kao Niki. Svi su ostali bez reči.”
Novogodišnji i božićni praznici jesu vreme darivanja, a knjiga je uvek pravi izbor i poklon. Moje prijateljice i ja već godinama pored preporuka imamo i samo naš način na koji jedna drugoj biramo knjige. Kada nam naslov liči na neku od nas, znamo da je to nepogrešivo dobar izbor.
Jednu moju Novu godinu obeležila je knjiga “Izvini, ali ti si moja ljubav”.
Ličila im je na mene, moju snagu da volim i slabost da to kažem.
Kada bih se i odlučila na to, sasvim sigurno bih se i izvinila.
„Dođavola, ovo su moje drugarice… Dobre su. Jake. Jake kao Talasi, koji se ne zaustavljaju. Problem će biti kad se jedna od nas stvarno zaljubi u nekoga.“
Četiri devojke u Rimu, žive svoju mladost, vole svoje ljubavi, pričaju zajedno povest prijateljstva, ali i svaka svoju priču. Naizgled jednostavne, vesele, opuštene i jake bore se sa snagom ljubavi i strasti.
“Hej, pssst, sećaš se, jelda? To je onaj za kojim si umirala prošle godine. Onaj sa širokim ramenima i dobrim očima. Onaj što se mnogo sviđa tvojoj mami i tvojoj tetki. Razumeš? To je on… I sreća i radost i želja da potrčiš, da povičeš… I da voliš beskrajno. A opet ne. Želim da ga volim. Ali ne, ne kaže se tako. Kaže se ‘volim te’ i gotovo.”
Federiko Moća (Federico Moccia) obišao je dvadeset pet svetionika duž italijanske obale. Poslednjim snagama, kada je već izgubio svaku nadu, popeo se na trajekt za Ostrvo ljiljana. Na njemu je našao svetionik ove ljubavne priče.
Baš želim da osetim... vetar promene.
“Ne treba drugi da se menjaju u ono što nama izgleda kao pravo i što nam se, pre svega, sviđa da rade. Naravno, baš je lepo ovo mesto. Bila je ona u pravu, devojka jasmina… Još je lepše nego na internetu. Niki. Niki i njen san. Da bude nedelju dana lighthouse keeper, čuvar svetionika… Snovi postoje da bi ljudi pokušali da ih ispune. I svaki dan kažemo sebi: da, uradiću to sutra. Ali, sada? Od čega živimo sada…?”
Pravo je vreme da zamislimo i ostvarimo svoj san.
Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela, više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.
