U gotovo svakom tržnom centru u Mađarskoj, ponuda je manje-više uobičajena kao i kod nas. Čekaju vas Mek (McDonalds), KFC, BK (Burger King), tu su i azijatska kuhinja (kineska ili tajlandska), palačinkarnica, giros i mađarski specijaliteti – tačnije ono što nazivamo kontinentalnom kuhinjom. Na ulici osim svetskih franšiza i ponekog domaćeg roštilja, tu i tamo nabasaćete na pekaru. Kako su mi objasnili, Mađari nemaju običaj da jedu na ulici ili s nogu.
Nije uvek bilo tako. Negde u XV veku nastala je legenda o siromašnom kralju koji je morao kuhinju da izmesti na ulicu. Pošto se pretpostavlja da je posredi bio kralj Vladislav II (Dobsze Laszlo), običaj da se jede napolju nazvan je “Lacikina kuhunja” (Lacikonyha). U XIX veku zabeleženo je da je u Pešti bilo dvadeset šest ovakvih kuhinja na otvorenom, 16 u hrišćanskom i 10 u jevrejskom delu grada. Bile su mesto na kome su se okupljali razni narodi. Meso i čorbe služile su se Mađarima, kaše i krompir Slovacima, makaroni Nemcima, dok su Cigani najviše voleli škembiće.
Zato, ukoliko želite da vidite šta je prava raskoš i hedonizam mađarske ulične kuhinje, dođite na – sajam! Mađari imaju popriličan spisak raznih festivala. Tu su uobičajeni sajmovi kobasica, dunavske čorbe, roštiljijade, gulašijade. Gotovo svako jelo ima svoj festival, a oko ruševina starih tvrđava i zamkova prave se veoma živopisni viteški turniri. To je prava prilika da se upoznate sa čarima letnje kuhinje i probate neki od specijaliteta koje ću pobrojati.
Langoš (lángos), naravno, možete naći svuda, to vam dođe jedina prava ulična klopa u Mađarskoj. Posredi je široka mekika pržena u ulju. Izvorno, stavlja se jedino umak od belog luka i so. Danas, međutim, možete dobiti langoš sa pavlakom (kiselija je od naše, ali veoma gusta i ukusna), rendanim sirom, seckanom šunkom, urnebesom. Kod nas se mekike jedu sa džemom, ali u Mađarskoj su gotovo isključivo slana poslastica.
Ovo je raskošna verzija, obično langoš jedu samo s prelivom od belog luka
Na ogromnim, plitkim posudama nalik na džinovsku tavu vešti kuvari prže povrće. Beli i crni luk, paprike raznih vrsta i boja, te paradajz predstavljaju osnovu jela pod nazivom lečo (lecsó). Na vrelom loju (na severu) ili ulju (na jugu zemlje), povrće se prži s dodatkom začina (so, biber, tucana paprika). Ishod je obrok sličan đuveču. Razlika je u tome što lečo manje liči na čorbu, a više na gusto jelo koje se služi u lepinji, palačinki ili pogači. Razne su podvrste ovog specijaliteta, prave se i sa krompirom, kupusom, tikvicama, kobasicama, mlevenim mesom, pirinčem ili posebnom vrstom tarane (tarhonya). U Žamboku (Zsámbok) i Vacu (Vác) održavaju se festivali posvećeni ovom ukusnom jelu.
Lečo je jedno od obeležja Mađarske, poput gulaša, Tokaja, Palinke
Poput Nemaca, Mađari jedu kobasice uz senf i zemičku, mada retko. Dok ceo svet zna za debrecinke, Mađari ne misle da je to neka posebnost i češće ih stavljaju u kuvana jela. Pa ipak, u šarenišu sajamske ponude naći će se razne vrste kobasica, domaćih ili nemačkih. Od domaćih se izdvajaju vereš hurka (véres hurka) i majaš hurka (májas hurka). Ova prva je slična krvavicama (kobasica od krvi), dok je druga jetrena kobasica.
Ovo svetlije je jetrena kobaja, a ovo tamnije krvavica
Na viteškom turniru kome sam prisustvovao, ceo jedan štand bio je posvećen mlevenom mesu, tj. ćufticama (húsgombóc). Pržili su ih na tim širokim posudama (bogrács) i služili uz somun ili lepinju. A bilo je kombinacija da ti pamet stane; od ćuretine, teletine, piletine, jaretine od kozijeg i svinjskog mesa, sa začinima, bez začina, s povrćem, lukom, ovim ili onim sirom, zatim pržene ili kuvane.
Ćufte, nažalost, nisam uslikao, ali divnu paradu dvorskih dama jesam
Od slatkiša tipičnih za Mađarsku, izdvajam kirteškalač (kürtőskalács) koji se još naziva i odžak-kolač ili mađarski svadbeni kolač. Peče se na roštilju (veoma neobično, zar ne) ili slično girosu. Unutra je slatko pecivo začinjeno cimetom, a spolja su mleveni orasi ili lešnici, a sve to zaliveno u karamelizovan šećer. Ove ljupke tubice videćete na svim vašarima, a često ih prodaju uz langoš, katkad čokoladirane, katkad punjene slatkim penastim kremom. Na otvorenom se takođe nude razne vrste domaćih kolača i torti, šećerlema i lizalica starog bombondžijskog zanata, a izdvojiću samo još kitnkes ili kako ga Mađari nazivaju sir od dunja (birsalma sajt). Posredi je jedna vrsta guste marmelade koja se ukrašava orasima, bademima i lešnicima, te obično stavlja između dva tanka vafla da bi se lakše jelo. Pravi se veoma dugo i sporo, a ukus je sladak s trpkim prisenkom dunja.
Ovih ljupkih peciva ima u raznim maštovitim varijacijama
Pa, kao što vidite, uopšte nije loše za narod koji se kune da ne voli da jede s nogu! Toplo preporučujem da posetite mađarske sajmove i vašare. Momcima će posebno biti zanimljivi viteški turniri koji se održavaju na leto. Predstavljaju veoma živopisan spektakl, kako u gurmanskom, tako i u svakom drugom smislu. Najpogodnije je to što je blizu (sve je dostupno u okviru četiri do pet sati vožnje), a nije ni mnogo skupo (u proseku između deset i dvadest posto jeftinije nego kod nas).
Osim što su prilika da sretnete prave vitezove, sajmovi su gurmanska svečanost prvog reda
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
