Njene iskrene reči su već pronašle put do vaših srca. Životne mudrosti koje deli sa nama su od neprocenjive vrednosti. Ona je naš današnji sagovornik – Jelica Greganović.
WANNABE MAGAZINE: Novinarstvom se bavite dugi niz godina, takođe Vaši blogovi su jedni od najpopularnijih u našoj zemlji. Sećate li se presudnog susreta sa papirom i mastilom kada ste saznali da će lepa pisana reč biti Vaša profesija?
JELICA GREGANOVIĆ: Pisanje i čitanje su uvek bili moje najveće ljubavi, ali kao što je red u svakoj pravoj priči, pa tako i u mojoj, ni novinarstvo, ni književnost nisu bili planirani. Prosto su se desili. Novinarstvom sam počela da se bavim na početku studiranja prava. Nagovorila me moja najbolja drugarica, Gorica. Da, ta Gorica Nešović. Odvela me u redakciju tada omladinske radio-emisije “Ritam srca” i tako je počelo… tamo se ispostavilo da “baš dobro pišem”. Radio je bio i ostao moja prva medijska ljubav, a u tome me podržavaju svi koji su ikada radili na radiju.
Što se književnosti tiče, tu je “kriv” blog. Kolega sa B92, tadašnji urednik VIP bloga B92, Dejan Restak, me prosto jednog dana nagovorio da počnem da pišem blog. Kako je moj novinarski posao mahom bavljenje politikom, odlučila sam da se bar na blogu time ne bavim, osim u izuzetnim prilikama. Želela sam da mi blog bude hobi, odmor. Zato sam počela da pišem blogove o sitnicama iz svakodnevnog života i to na način za koji nema mesta u mom novinarskom poslu. Vrlo brzo su ti blogovi, odnosno postovi, postali priče, a čitaoci i komentatori su počeli da me nagovaraju da objavim knjigu. Jedan od onih čije mišljenje me je tada posebno nateralo da ozbiljno razmislim o objavljivanju tih priča je režiser Goran Marković. Nikada neću zaboraviti kako mi je Goran, na moj rođendan, pre sad već skoro četiri godine, napisao komentar pod mojom pričom “Deda”: “Ozbiljno razmisli o tome da objaviš knjigu. To što pišeš je vredno toga.” Sada, na mojoj već četvrtoj knjizi, “Ispod sedmog neba”, Goran je jedan od onih koji na zadnjoj korici knjige pišu o meni i mom pisanju. I to mi je jako drago i dragoceno.
Ono što još uvek pamtim kao veoma lepo u mom ulaženju u svet knjiga kao autora jeste i velika radost čitalaca bloga, koji su zaista sa mnom delili taj uspeh i osećali se kao njegov deo. Najiskrenije i bez trunke patetike, bez njih teško da bih se odlučila da po prvi put svoje priče objavim van bloga. Upravo zbog toga sam za poslednje dve knjige raspisivala “tender” na blogu i pozivala svoje čitaoce da zajedno sa mnom traže naslov za moju novu knjigu. Poslednjoj sam ime dala sama, “Ispod sedmog neba”, ali treća knjiga ima kumu i potkuma sa bloga, oni su našli naslov i podnaslov: “Od reči do reči” ili “Kako sam postala gusarska carica, strah i trepet južnih mora”.
Tu je posebnost bloga koji otvara mogućnost i za književno stvaralaštvo, ali i po prvi put u istoriji književnosti omogućava piscu i čitaocu direktan i brz kontakt, odnosno razgovor. A taj razgovor je dodatno lep, jer kada se čitaoci pronađu u mojoj priči, ja za uzvrat dobijam njihove priče o temi kojom se moja priča bavi. Lep je osećaj kada vidiš da si ljude podsetio na nešto što su mislili da su zaboravili ili kada im tvoja priča iz sećanja izvuče ono za šta ni sami nisu znali da su zapamtili ili čak primetili.
Svakog dana u Srbiji se “rodi” makar jedan novi bloger. Kako gledate na činjenicu da ljudi u sve većoj meri imaju potrebu da sa drugima podele svoja razmišljanja i iskustva?
Ljudi su uvek imali želju da pričaju o sebi i slušaju o drugima. Čovek je društveno biće i takve podele razmišljanja i iskustava služe učenju. Život je lepa, ali komplikovana pojava, a čovek uči dok je živ, iz svog ili tuđeg iskustva. Naravno da u celoj priči postoji i primetna doza ekstrovertnosti, ali ni ona nije do sada bila strana ljudskom biću, koje voli da vidi i bude primećeno. Uostalom, sve vrste umetnosti su pričanje priče na jezički, muzički, likovni…način. Potreba da se ispriča svoja priča na svoj način. I da ta priča bude viđena, saslušana, pročitana. Primećena.
To što je sve više blogera samo znači da je sve više ljudi koji se trude da ispričaju neku svoju priču, da je podele sa drugima. Ja u tome vidim dobro. Dobro je da ljudi pišu, što više budu pisali veće su šanse i da će više čitati. Pisanje je jednim svojim dobrim delom trening. Što više pišemo, bolje pišemo. Naravno da neće svako od tog pisanja biti dovoljno dobro da se nazove literaturom, ali to i ne mora da bude cilj. Većini blogera je cilj druženje, a i to je dobro, zar ne? Ono što pisanje bloga, odnosno ličnog internet dnevnika, razlikuje od pisanja dnevnika kroz istoriju, jeste veća vidljivost koju omogućava internet. Geografija postaje sve relativnija pojava zahvaljujući internetu, a blog je jedan od načina da se priča sa jednog kraja sveta ispriča čitaocu na drugom kraju planete. Pravi osećaj kako to izgleda dobijete kad počnu da vam se na blog koji se objavljuje u Srbiji, javljaju ljudi sa Novog Zelanda, iz Čilea, Arizone, Rusije… i iako znam da moj blog čita mnogo ljudi i da ga čitaju i oni koji ne žive u Srbiji, ja se ipak svaki put iznenadim kad mi se javi neko s drugog kraja sveta ili mi pošalje fotografiju moje knjige koju su mu tamo poslali rođaci, uz svu opasnost da nastrada od upakovanog kajmaka ili ajvara.
Sa prijateljicom Goricom Nešović potpisujete bestseler “Priči nikad kraja”. Kakav je osećaj deliti sve lepote života, kroz reči, sa osobom kakva je Gorica?
Ta knjiga je trešnja na šlag našeg druženja koje traje već više od četvrt veka. Upoznale smo se u gimnaziji, a kad smo je završile počele smo baš puno da se družimo. I od tada ne prestajemo, bez obzira na sve geografske smetnje koje su se pojavljivale u međuvremenu. Gorica je moja najbolja drugarica, ona posebna osoba u životu kojoj mogu da kažem sve. Zato je i junakinja mojih priča, u kojima nastupa kao Najbolja Drugarica. Sa njom mogu da pričam kao sama sa sobom. “Priči nikad kraja” nam je kao poklon za sve te godine druženja, nešto gde smo zapisane zajedno, knjiga koju delimo i koju smo mogle jedna drugoj da poklonimo, sa sve posvetom. To nam je bilo posebno slatko, kada smo sele svaka na svoj kraj stola, napisale posvetu i “razmenile” knjige.
Nisam sigurna da umem da odgovorim na pitanje, jer u njemu osećam da se odnosi na Goričinu popularnost… za mene je ona moja najbolja drugarica kao što je i bila kada nije bila poznata. Zbog svega što sa popularnošću nema veze, zato što je neko sa kim imam najviše zajedničkog. Ali, ako mislite na to da li je sa njom tako zabavno družiti se kao što se to čini iz njenih emisija, da. Jeste. Jedino što moj muž nikako da se navikne na to koliko pričamo kad se sretnemo. “Pričate kao kiša” je jedan od njegovih slikovitijih komenatara, sa dodatkom da se vidi da radimo na radiju, ali da tamo bar postoje pauze za reklame.
“Do srži je pozitivna…”, kaže za Vas Miodrag Miško Petrović. Gde crpite inspiraciju za sve pozitivne poruke koje nam šaljete?
U želji da uživamo u ovom životu, jednom jedinom koji imamo. Verujem da su velike stvari prolazne, a da male traju, žive u nama. Režimi mogu da se menjaju, nema veze na kom kraju sveta živite, koliko imate novca… ali morate da date detetu ime, da primetite da je pao sneg ili stiglo proleće, da se izborite sa svakodnevnim sitnicama koje su mnogo veće od glavnih vesti toga dana. Tužno je što mnogi shvate veličinu i čudesnost života tek onda kada se on približi kraju ili bude ugrožen. Naravno da je u srž mislećeg ljudskog bića usađena sumnja o svrsi postojanja, potreba da se promišlja smisao… ali u tom životu ima toliko lepog i neponovljivog, onog što ga čini čudom, da je zaista šteta to ne videti, ne primetiti i to ne živeti. Naizgled male stvari, sitnice, ono su od čega su istkani naši životi, šarene krpare svakodnevice. Ja se samo trudim da ih primetim i podsetim druge na njih, da ih pokažem da se ne bi pored njih prošlo tek tako, bez osvrtanja. Sreća živi u malim stvarima koje život čine velikim.
Koju životnu lekciju ste naučili kroz šalu?
Osmeh je kriva crta koja ispravi mnoge stvari. Smeh je zaista lek, ma koliko se ta narodna izreka činila izanđalo. Humor je način da se stvari pogledaju sa njihove vedrije strane, jer malo je stvari koje ne mogu da se vide kroz osmeh. Duhovitost je kao što sama reč kaže, odraz duha i biti duhovit nije lako. Ali kada uspete da nasmejete nekog i time mu pokažete bolju stranu života, to je tako dobar osećaj. To je ono pozitivno u nama – osmeh.
Na Dan žena 8. marta u 18h održaće se formalna promocija Vaše knjige u Delfi knjižari u SKC-u. Ko će biti Vaši gosti na ovom događaju?
Promociju će voditi moja dugogodišnja prijateljica i koleginica, Tatjana Petrović, urednica internet sajta “Politika Onlajn”, gosti će biti moji prijatelji – režiser Goran Marković i konceptualni umetnik, Miroslav Nune Popović. Obojica su i moje kolege blogeri, svi smo pisali i pišemo na VIP blogu B92. Kao što sam već rekla, Goran ima posebno mesto u priči o mom ulasku u svet knjiga. Ništa manje posebno mesto zauzima i Nune Popović koji me je podržavao i pomagao mi kada sam u taj svet ulazila. On i njegova devojka, dizajnerka Tamara Ćetković, napravili su naslovnu stranu knjige “Priči nikad kraja”, Nune je i “kum” moje druge knjige, a zahvaljujući njemu je urednik i lektor moje prve dve knjige bio jedan od najvećih jugoslovenskih avangardnih pesnika, pokojni Vujica Rešin Tucić. Vujica je bio taj koji mi je dao podršku za objavljivanje prve knjige, njegovo mišljenje mi je zaista mnogo značilo i na njega sam ponosna.
Pored Tanje, Gorana i Nuneta, tu će biti i akademski slikar Miodrag Miško Petrović, jedan od retkih kolega blogera koji me je naterao da pocrvenim kada je o meni napisao esej… i objavio ga na blogu.
Ukratko, biće to zanimljivo veče, sigurno bolje od buketa karanfila koji i tako mirišu na zubara. Zato vas pozivam da dođete, naročito one koji ne znaju kud bi izveli lepše polovine. Garantujem dva boda na račun kulturnog uzdizanja. Mogu i da potpišem ako treba.
Koja bi bila Vaša poruka za sve naše čitaoce?
Čitajte što više i smejte se što češće. Knjige i smeh su ono što nas čini boljim ljudima.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.