Nesrećna priča o Izabel Karo (Isabelle Caro), francuskoj glumici i modelu, počinje u njenoj trinaestoj godini, kada je dobila anoreksiju nervozu (Anorexia nervosa), jedan od najsurovijih poremećaja u ishrani. Anoreksiju nervozu karakteriše bolesno niska telesna težina uz opsesivan strah od gojenja, a najčešće obolevaju devojke, koje se protiv kilograma bore gladovanjem, povraćanjem, vežbanjem po nekoliko sati dnevno, tabletama i flasterima za mršavljenje, diureticima… Retki su oni koji uspeju da se izvuku iz ovog začaranog kruga – 10% osoba koje boluju od anoreksije na kraju umre.
Izabel je u detinjstvu imala velikih problema sa majkom, čiji je najveći strah bio da će njena ćerka porasti i napustiti je. ”Svakodnevno je merila koliko sam visoka”, rekla je Izabel. ”Nije me puštala napolje jer je čula da deca brže rastu od svežeg vazduha. Zato sam po ceo dan sedela kod kuće.” Poremećaj je počeo kad je imala 13. Ipak, možda bi uspela da ga pobedi da nije za vreme srednje škole odlučila da se oproba kao manekenka. “Prvi put kada sam došla na kasting, rekli su mi da moram da smršam bar 10kg ako želim da budem manekenka.” Tada prestaje da jede. Rođendane je proslavljala sve mršavija i mršavija. U najtežim trenucima, visoka 1.65m, Izabel je imala 25kg ! Govorila je o svom životu kao o neprestanoj patnji – išla je od bolnice do bolnice, gubila zube, opadala joj je kosa i neprestano je bila slaba.
2006. godine Izabel i dalje ima između 25 i 30 kilograma, i upada u komu. Iako su mislili da je neće preživeti, uspela je. U takvom stanju bilo je teško graditi karijeru, i ova devojka odlučuje da svoj život posveti svim devojčicama, devojkama i ženama koje boluju od anoreksije. 2007. godine, kada je imala tridesetak kilograma, Karo odlučuje da pokuša da upozori sve one koje su spremne da gladuju zarad težine i ”lepote”, kao i da probudi one koje su se iz drugih razloga zaglavile u ovom poremećaju. Pojavljuje se u kampanji ”No Anorexia” na fotografijama Olivijera Toskanija (Oliviero Toscani), pokazujući svoje ispale kosti na licu i telu i ono što je ostalo od nekada guste kose i lepog lica.
Toskani je izjavio kako je cilj kampanje bio “nagog tela da bi svi mogli da vide kako zaista izgleda ova bolest, najčešće uzrokovana pravilima sveta mode”. Kampanju je podržavala i tadašnja ministarka zdravlja, koja se nadala da će slika nesrećne Izabel podići ljude na borbu protiv ovog užasnog poremećaja. Bilbord je postavljen uoči Milanske nedelje mode, bio je u mnogim modnim časopisima, obišao je internet i iako su neki mislili kako će devojka na fotografiji izgledati savršeno manekenkama koje će se truditi da dođu do njene težine, drugi su bili uvereni kako će ona pozitivno delovati na devojčice i devojke kojima je nametnut ideal mršavih lepotica i odgovoriti ih od dijeta i gladovanja.
Na svom blogu, Izabel je 6. oktobra 2008. napisala:
“Koja od nas nije sanjala, dok je bila dete, o tome da jednog dana izgleda kao princeza, koja bi, predivno odevena i našminkana kao lutka, elegantno uspevala da pred začuđenim fotografima tera sve glave da se okreću ka njoj ? Da, svet mode nas uništava, i to je normalno, žene smo i ponosne na to! Ali zašto ponovo na pistama u Njujorku, Londonu, Milanu, Parizu, uprkos zakonima koji su naizgled doneseni posle smrti mnogih anoreksičnih manekenki, izgleda kao da nas ništa od toga nije dotaklo?”
Izgleda da Izabel niko nije čuo, ili nije želeo da čuje. Dve godine kasnije, u novembru 2010, ova devojka je posle kome i velikih problema sa disanjem, preminula. U januaru 2011, Izabelina majka izvršila je samoubistvo jer nije mogla da se izbori sa krivicom koju je osećala zbog ćerkine smrti.
Koliko devojaka treba da živi na 3 lista zelene salate dnevno, koliko njih treba da gubi kosu i zube, koliko njih da umre, pre nego što pukne ideal lepotica od 30kg? Kada ćemo na bilbordima videti zdrave, jake devojke? Kada će se one s manjim viškom kilograma pojaviti na modnim pistama? Nisam sigurna da radimo na tome, ali se nadam da će Izabelin nesrećni život da trgne što veći broj devojaka i devojčica, čiji se život neće vrteti oko broja na vagi.
Dejana Knežević voli knjige (one opipljive), crnu boju i Avenged Sevenfold; Behemota, kafu i McQueen-a. “I am sick of lovable people, somehow they are all a lie.” (D. H. Lawrence)
