U utorak 15. maja u 19h bićemo u Kulturnom centru GRAD. Zato što će se tamo u to vreme održati promocija knjige naše drage saradnice i kolumnistkinje Aleksine Đorđević. Napisala je zbirku priča i kolumni pod naslovom “Gole žene”, sa prikladno izazovnim koricama.
Uopšte, izazivanje i zadirkivanje njena su specijalnost. Piše neuobičajeno, previše nežno da bi se nazvalo šamarom, previše oštro da bi se nazvalo milovanjem. Stil joj je pitak i britak, a teme uvek golicljive i golišave, onda kada nisu neposredne ili neuhvatljive. Jedva čeka da nas sve upozna na promociji, a pre toga ćemo da je propitamo.
Marčelo, koji se veoma povoljno izrazio na korici knjige, biće domaćin promocije
WANNABE MAGAZINE: Dok se čitaju tvoje kolumne za “Wannabe”, postavlja se pitanje. Otkud, bre, ti? Gde je raslo biće koje piše tako britko i nežno u isto vreme, autorka provokativnih tema, a blagorodnog izraza? Odakle teme, a odakle izraz?
ALEKSINA: (Smeh), sad ti pevam ono Josipino “tkooo znaaa, možda na me čeka neki drugi svijeeeet, tkoooo znaaa, i u mraku katkad nikne divan cvijeeet…!” Ali stvarno, bića svetlosti niču na đubrištu, ako im je posao da obasjavaju realnost i to je ono, kliše. Mrzim kliše, al’ to mi ne smeta da ga prepoznam kod sebe. Znači, ja sam ti jedna od onih što se povremeno pojave i samo tako žive, bez nekih ambicija, zahteva i velikih zamisli, kao da su zadovoljne prosto time da osećaju i misle sve što osećaju i misle dok život protiče kroz njih. Probada kroz njih. Šiba. Curi. Seče. Znaš već. Nikada nisam okrenula leđa nijednom izazovu, nikada se nisam uplašila bola, nikada nisam odustala od iskustva. Eto ti teme, eto ti izraz. Sve iz života i iz glave.
Za Wannabe Magazine pišeš kolumne “Cigla u glavi” i “Striptiz za pismene” (jednom sam ih prekrstio u “Ciglom u glavu” i “Striptiz za pametne”). Opet, provokativni naslovi, a nežan sadržaj. Za koja još izdanja (štampana i internetska) pišeš i šta za njih pišeš? Napomenula si da si sarađivala (ili još sarađuješ) sa Marčelom?
Eh, pa to je ono što Marčelo definiše kao dobroćudan bezobrazluk. Volim da provociram, jer provokacija izvlači iz ljudi ono što kriju. Ako kriju da su ranjivi, provokacija će ih povrediti, ako kriju da su seljaci, provokacija će ih razbesneti, ako kriju da su glupi, uf, to ne može da se sakrije. Ali tupavost je ponekad duboko unutar inteligencije i odnosi se na neku emotivnu osakaćenost, duhovnu prazninu, mentalnu rezignaciju… Ispravno shvaćena provokacija poklon je za moju uvrnutu inteligenciju. Obožavam kad se neko zabavlja i smeje, saoseća i razume, a ume i da uzvrati. U “Golim ženama” nalazi se par nekih tekstova koji su objavljeni u e-novinama, čiji je sadržaj, onako, bliži socrealističkim uslovima života hejtera u ćorsokaku Cigan-male, a i časopis za kulturu “Avangrad” objavio mi je par tekstova.
E sad, Marčelo. To je bila ljubav na prvu promociju. On je Paraćinac i pre par godina došao je u rodni grad da predstavi svoje dve knjige, a ja sam vodila tu promociju, tokom koje smo se lepo ispričali, dobro zezali, zabavili narod, izazvali puno smeha i aplauza, i uopšte, super se proveli. I posle se iscimao da pročita šta sam prikupila za knjigu i napravi osvrt, a onda je rekao “e sad ću ja tebi da vodim promociju, pa da vidiš…” sa vragolastim podizanjem obrvica, pošto sam ga par puta bila zatekla nekim neposrednim pitanjima, pa kao, da mi vrati. I eto, sad će Marčelo voditi moju beogradsku promociju i ja jedva čekam da vidim kako će to da ispadne. I on nije samo intelektualac među hiphoperima, nego čovek među ljudima i car svemira među univerzumima.
Izdaješ knjigu, zbirku rukopisa koja se sastoji iz objavljenih članaka plus priče. Kakve sad – priče? Odakle priče? Kakve priče? Kada su nastajale, šta ih je izrodilo?
Priče sam pisala iz potrebe da ispraznim kreativni naboj kroz likove koje mislim jednog dana da izgradim u nekom romanu i iz manjka vremena da se sada time bakćem. Svaka priča može da preraste u veliku priču, kad dođe trenutak.
I kako na to gleda okolina? Jesi li poludela ženska ili te gledaju onako kao što su nekad gledali na veštice, kao na opasne, ali neosporno mudre žene?
Vidi, ja živim u malom gradu, roditelji su mi prosvetni penzioneri, keva mi je bila razredni dve godine u gimnaziji, ćale me zaticao da pušim u školskom WC-u. Da ne pričam u čemu su me sve zaticale komšije i poznanici poznanika kojekakvih dušebrižnika, a šta su tek, na osnovu primećenog, pokušavali da naslute. I tako sam rešila da ih ratosiljam muka odgonetanja mog ponašanja, pa sam počela da pišem svašta skandalozno i to sve iz iskustva. Nekolicina ljudi me poznaje, voli i podržava, nešto širi krug me prihvata kao zabavnu i bezopasnu (jbg, provalili me), a sigurno ima i onih koji bi me rado opet spaljivali na trgu.
Ali pošto smo to već obavili u nekom drugom životu i oni moraju da me trpe, tak’a im karma. Verujem da sam se najviše zamerila majkama brojnih mladića, koje su morale da gledaju kako im upropaštavam sinove, a nisu mogle ništa da učine, jer kako da zabraniš nekome nešto što je već samo po sebi zabranjeno voće? Mada, čak i među tim majkama imam drugarice, a nije me blam da izađem na crtu svima koje imaju neku pritužbu. Zato što i ja imam sina. I od srca mu želim neku matoru devojku da napravi od njega čoveka, ako ima imalo materijala za rad.
I nastavljaš da pišeš? Roman, možda u najavi?
E pa, tu priča izlazi iz koloseka, jer sam roman već napisala, ima sigurno četiri godine. I ubila sam se pokušavajući da ga objavim, šaljući rukopise na sve moguće konkurse i natječaje, i svuda gde sam dobila oduševljene reakcije nije bilo para, a oni veliki su me prosto iskulirali. Neće da rizikuju sa neafirmisanim piscem. I tako sam shvatila da ne mogu da preskočim nijedan stepenik zadatog puta, iako sam sposobna za to. Možda nisam imala sreće da sretnem nekog ko će me prepoznati, kako god, više to ne preispitujem uopšte, pišem za “Wannabe Magazine”, i presrećna sam što imam gde da objavim ono što bih svakako napisala, jer nisam ni počela da pišem dok nisam osetila unutrašnju prinudu, kojoj ne treba inspiracija, sadržaj, povod, koja samo mora da se izrazi ili da crkne. I tako sam napisala roman o Azaleji Branković (ima je u jednoj priči), a onda prvo objavila svoju drugu knjigu. Prva mora još da čeka, da naletim na nekog izdavača koji je čuo za mene.
Da li se nadaš da ćeš ovom knjigom privući pažnju izdavača? Da li si razmišljala da sama izdaš knjigu?
Da sama finansiram samo štampanje i neku osnovnu marketinšku podršku, treba mi najmanje €1,000. Moja mesečna plata retko pređe 250. Da ganjam sponzore i da nekome dugujem uslugu, to ne dolazi u obzir. Jedino da prođem na nekom konkursu, kao što sam sredstva za štampanje “Golih žena” dobila na opštinskom konkursu za projekte u kulturi. Ono što ja stvarno mislim, međutim, ne tiče se opšteprihvaćene realnosti. Taj roman mora da uđe, odnosno izađe na velika vrata, i mora da ima dobra leđa i stabilno tlo. To mu je sudbina, a sudbinske stvari dešavaju se u tačno određenim trenucima, koji nas zaskaču maskirani u najbanalnije slučajnosti. Pa kad upadnem u zasedu, znaće se.
Šta će biti sa ovom knjigom? Najlakše je napisati, nešto teže objaviti, a najteže je da knjiga živi i ima čitaoce. Šta misliš o tome, kako vidiš svoj put dalje?
Knjigu “Gole žene” shvatam kao posetnicu. Ono što tutnete nekome u ruke pri razmeni osnovnih informacija, u nadi da će se možda razviti nekakva saradnja. Moj put dalje već je prostrt pred moje stope, znam sigurno, jer sve vreme njime ređe idem, češće posrćem. I to kolika je kilometraža kojom sam se teturala, kotrljala, skakutala dečijim poskocima, prevrtala se preko glave, upadala u rupe i lomila kosti, vraćala se po tragu njuškajući prečice, hodala u snu ili odvažno gazila brzinom iskusnog hodača, to uopšte nije bitno. Jedino je važno da ja sto posto znam da sam sve vreme na putu, i da za mene nema nazad, sa strane, gore i dole. Samo napred. Onoliko brzo i spretno koliko sam u stanju, u nadi da će me sreća susresti tu i tamo. Moj slogan je (glasajte za mene) “dajem sve od sebe, jer to je najmanje što mogu” – ja izmislila, majke mi.
E pa, vidimo se na promociji!
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
