Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Ako ste od onih koji vole pozorište, ali im je dosadan realizam klasičnog pozorišta, a još dosadnije bludno tumaranje modernog pozorišta, onda je sva prilika da ste načuli za Antonena Artoa (Antoine Marie Joseph Artaud). Ludi (i doslovno) Francuz neprestano je pomerao granice pozorištima ka pravcima koji se još istražuju u okviru savremenog pozorišnog izraza. Premda su njegove knjige obavezna literatura na fakultetu dramskih umetnosti, njegov život i rad se ne proučavaju, pa spada u one pozorišne (i umetničke) pregaoce koji su i danas u zapećku i kojih istorija tek treba da se seti.
Antonen je rođen u Marseju. Sestra i on jedini su preživeli od devetoro dece. Kad je imao četiri dobio je težak oblik meningitisa zbog čega je bio nervozan i razdražljiv dečak. Mucao je, zapadao u teške glavobolje, bio klinički depresivan. Roditelji su pokušavali da ga leče u skupim sanatorijumima, ali tamo je samo uspeo da zaradi zavisnost od opijata kojim su doktori pokušavali da ga izleče.
U martu 1920. Arto prelazi da živi u Pariz kako bi postao pisac, ali ubrzo ga privlače pozorište i film. Radio je sa avangardnim režiserima onog vremena, a istovremeno je pisao poeziju i eseje. Slao ih je u časopise, ali su svi do jednog odbili napise. Ipak, urednik novina “La Nouvelle Revue Française”, Žak Rivijer (Jacques Rivière) poželeo je da upozna ćaknutog autora, pa su stupili u živu prepisku iz koje se izrodilo prijateljstvo, a zbirka pisama bila je prvo objavljeno Artoovo delo.
Arto kao glumac
Zanimalo ga je pomeranje granica, doslovno. Kako napraviti novi izraz, kako se osloboditi starih klišea koji sprečavaju novi doživljaj umetnosti. Privukli su ga nadrealisti, pa je napisao scenario za nadrealistički film Žermana Dulaka (Germaine Dulac) “Školjka i sveštenik” (La Coquille et le clergyman). Dovoljno ću reći ako vam otkrijem da su Dali (Salvador Dali) i Bunjuel (Luis Buñuel Portolés) iz Artoovog filma dobili nadahnuće za “Andaluzijskog psa” (Un Chien Andalou)!
E, sad.
Od 1926. do 1928. godine Arto je bio upravnik pozorišta Alfred Žari (Alfred Jarry). Žarija znate kao autora komedije “Kralj Ibi” (Ubu Roi) koju je kod nas maestralno igrao Zoran Radmilović. Alfred je bio pionir apsurdizma i izumitelj uvrnute pseudonauke – patafizike (‘pataphysique). Patafizika – ono što je iza metafizike, oživljavala je metafore, istrzala ih iz početnog konteksta i zasnivala se na istini kontradikcija i izuzetaka. Moto patafizičara bio je “Uzdižem se isti, premda izmenjen”.
Dakle, takvim šašavim pozorištem, bavio se Arto. Kad su najavili prikazivanje predstave “Krvoskok” (Jet de Sang) – veoma neobične drame od svega četiri stranice, gotovo bez teksta i s puno nadrealnih didaskalija – zvanični predstavnici pozorišta pobunili su se i isposlovali kod vlasti da unapred zabrane izvođenje predstave. Komad je čekao četrdeset godina na prvo izvođenje, dugo posle Antonenove smrti. Premda je pozorište zabranjeno, te veoma kratko radilo, bilo je izuzetno uticajno na umetnike onog vremena, a česti posetioci bili su Andre Žid (André Gide), Artur Adamov (Arthur Adamov) i Pol Valeri (Paul Valéry).
Godine 1931. ugledao je na jednom sajmu demonstraciju plesa sa Balija. Bio je opčinjen i iste godine napisao je “Prvi manifest surovog pozorišta”. Rukopis je objavljen, a kasnije je postao poglavlje u knjizi “Pozorište i njegov dvojnik”. Godine 1935. producirao je adaptaciju Šelijeve (Percy Byssche Shelley) drame u kojoj se prvi put na sceni koristio elektronski instrument, a scenografiju je radio Baltus (Balthasar Kłossowski), poznati slikar. Predstava je bila finansijski neuspeh, te je 1936. Arto sakupio novac za put u Meksiko gde je slušao predavanja o dekadenciji zapadne civilizacije. Proučavao je život plemena Tarahumara, probao pejote, beležio iskustva koja je kasnije objavio kao “Putovanje u zemlju Tarahumara”, sa britkim zapažanjima o “jednoj svetlosti koju zapadni čovek ne vidi”. Iz Meksika se vratio izmučen, posle teške heroinske krize.
Već sluđen, 1937. godine putuje u Irsku da vrati štap za koji je verovao da je pripadao Luciferu i Isusu. Ne govori engleski, nema novca da plati smeštaj. Na brodu je umislio da ga dvojica mornara napadaju, pa im je uzvratio. Uhapšen je. Godine 1938. izdaje knjigu “Pozorište i njegov dvojnik” u kojoj su dva manifesta surovog pozorišta i u kojima pokušava da iznese rečima ono što mu društvo nije dopustilo da izrazi i istraži na sceni.
Njegovo zanimanje za natprirodno, onostrano, čarolije, astrologiju i nadrealističke crteže doktori smatraju za bolest, te manje-više bez prekida ostaje u raznim bolnicama i sanatorijumima u kojima ga “leče” elektro-šokovima. Kasnije ga prijatelji i lekari savetuju da počne ponovo da piše i crta, što i čini. Napisao je studiju “Van Gog, samoubica žrtva društva” (Van Gogh le suicidé de la société), koju je kritika odlično primila. Snimio je i radijsku emisiju (danas bismo rekli – podkast) “Da svršimo sa božijim sudom” (Pour en Finir avec le Jugement de dieu), koju francuski radio nije hteo da pusti, čak i pošto je komisija od 50 uvaženih umetnika (Kokto, Berolt i drugi) jednoglasno procenila da je posredi remek-delo. Posredi je nadrealni performans koji su državni zvaničnici cenzurisali zbog antiameričkog, antireligijskog sadržaja, nasumičnosti, kakofonije i preteranog pominjanja govana. Osim toga dobar deo emisije sastojao se od Artoovih krika, onomatopeja i rečenica koje se ponavljaju.
Arto u ludnici, pred smrt
U januaru 1948. godine ustanovljen mu je rak debelog creva, a nedugo posle je i umro, navodno od trovanja hloral hidratom (zapravo se predozirao ovom hemikalijom). Trideset godina kasnije, francuski radio je, ipak, pustio njegovo delo.
Granice koje je pomerio umetnici i danas jure da ispune, da ih pomere još malo. Nadahnuo je stvaranje trećeg pozorišta, savremenog pozorišta, antropološkog pozorišta. Ukazivao je na to da zapadni čovek, pripadnik naše civilizacije, nema više ono što su tradicionalni plesovi Indijanaca sačuvali kroz ritualno i kodifikovano. I danas, pozorište robuje tekstu, a dramski pisci su kraljevi pozorišta.
Antonen je sanjao (i doprineo da se izrodi) novo pozorište koje će imati svoj jezik i svoja pravila, bez tiranije teksta. Želeo je da pozorište bude sve, a ne samo niz glumaca koji izgovaraju reči, da bude pokret, da bude glas, nešto između pokreta i misli. Žudeo je da vrati strast i krv u umetnost umrtvljenu društvenim normama. Granica koju je pomerio daleko jeste činjenica da je ostvarenje tog vrtoglavog i krvoskočnog pozorišta video u asketskoj discplini glumaca, koji će moći da gurne publiku u stanje šoka, ne samo emotivnog i vizuelnog, već i fizičkog. “U pozorište će se ići kao kod zubara, svesni da ne možemo ostati netaknuti”, kaže Arto. Želeo je da pomeri granicu koju klasično pozorište drži između prikaza na sceni i ušuškane publike u mraku. “Staviti publiku u akciju”, predlagao je Arto.
Sam nije doživeo ostvarenje ovih ideala. Ali jeste pokrenuo čitav jedan novi pozorišni svet, a na ovaj ili onaj način Artoove misli uticale su na razne umetnike. Njegovim stopama pošli su Piter Bruk (Peter Brook), Living Theatre, kasnije na svoj način proroci novog pozorišta Jerži Grotovski (Jerzy Grotowski) i Euđenio Barba (Eugenio Barba). Artoov uticaj naći ćete i kod Ginsberga (Allen Ginsberg) i Morisona (Jim Morisson), bendova Bauhaus i Mötley Crüe. Bukovski (Charles Bukowski) naveo je Artoa kao vrhunski uticaj za svoje pisanje.
S obzirom na to da nam je civilzacija sve dekadentnija, granice koje je postavio Arto biće još dugo daleko od svakodnevice umetnosti koje društvo podržava…
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
