Žena mi treba, ne mogu da pišem. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate, onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su joj prekrivale obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstveno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Godinama kasnije, poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo onoga što joj odgovara. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra… Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane farmerke marke Armani i i sivi džemper marke Lacoste preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam…
– Je l’ znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne… Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si…
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Nestala je čitava jedna pegava žena
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz jeste živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret pokrenuće mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala. Naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke cipele marke kikers, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
