Književnik, član SANU, diplomata, nobelovac. Kada bismo igrali asocijacije, sigurna sam da biste znali o kome je reč. Ivo Andrić. Rođen je 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika, u tadašnjoj Austrougarskoj. Bio je student Univerziteta u Gracu.
Svakako najpoznatija njegova knjiga nosi naslov “Na Drini ćuprija”, koju je napisao 1945. godine. Ipak, danas ne bih o njoj, već o knjizi “Znakovi pored puta”. Knjiga je objavljena posthumno. Nije klasično delo, u smislu da ima jednu ili više radnji koje obrazuju priču, već su ovo, zapravo, sabrane misli, izreke, dela iz Andrićevog opusa.
Ivo Andrić
Svako će iz ove riznice mudrosti odabrati onaj citat koji će mu pomoći, ili će mu barem potvrditi da nije samo on u toj ili sličnoj situaciji.
Nekoliko puta sam pročitala ovu knjigu, i svaki put imam druge “favorite”. Najbolje u ovoj knjizi jeste to što bilo kada da je uzmete, pomoći će vam. Trk u biblioteku, ako je niste čitali do sada. Prijatno ćete se iznenaditi.
Evo nekih citata:
“U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo mi ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.”
“Nije najgore što sve prolazi nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom činjenicom.”
“Pobeći od bola. Pustiti se i pasti sopstvenom težinom, kao predmet, na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu, protrčati kroz njega do kraja i izaći na drugu stranu, gde više ne boli? Spasti se od njega, predajući mu se potpuno. Uništiti ga postavši jedno sa njim.”
“Velika, prava ljubav pokazaće svoju pravu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života, ni smrti.”
“Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.”
“Pravo govoreći, ja sam uvek najviše želeo jedno: da sve što vidim mogu da opišem i da sve što osetim umem da izrazim.”
“Onaj ko prati znakove pored puta, ko osluškuje, saznaće istinu o životu.”
“Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.”
“Čim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku, predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.”
“Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: Oteto od života, moga i vašega.”
“Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati znači isplivati na površinu, osloboditi se. To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite, a kojima robujete, za život čula, za muku duha.”
Preporučujemo da odgledate i ovaj dokumentarac:
Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, muzike, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vlada Georgieva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste.
