Neobičan je odnos umetnika i umetnosti. Umetnost, da bi imala smisla, da ne bi bila samo pokorica umetnosti (ono što se naziva “komercijala”) mora da nastane iznutra, umetnikovih strahova i ljubavi, patnje i ekstaze, radosti i tuge. Nažalost, mnoštvo umetnika zloupotrebljava privilegiju da u umetnost spusti sebe. Ne i Kenzaburo Oe (大江 健三郎). Veliki umetnik sposoban za tanan, ali i ekstreman izraz, piše u tematskim serijama, duboki mislilac koji se bavi društvenim i filozofskim temama, ali istovremeno veoma ličan. Malo ko ume da napravi književno delo od najznačajnijih delova svog života, da se na neki način žrtvuje pred čitaocem i od lične priče napravi stožer patnje oko koga se pletu pitanja. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1994. za “stvaranje svetova u kojima se život i legenda spajaju i stvaraju uznemirujuću sliku ljudske patnje danas.” Kenzaburovu poetiku nazivaju i “groteskni realizam.
Kenzaburo piše snažno i nežno u isto vreme, majstor grotesknog realizma
“Memushiri kouchi” (Nip the Buds, Shoot the Kids, 芽むしり仔撃ち)
Prvi Kenzaburov roman, o odrastanju petnaest japanskih dečaka za vreme Drugog svetskog rata (jedan od njih je pripovedač). Da bi ih spasili ratnog požara porodice mališane šalju na selo. Dečaci stižu u naselje koje je napala kuga. Seljani beže i ostavljaju decu u zatvorenoj kući. Grupi se pridružuje mladić, dezerter i devojka koja je bila zatočena u skladištu. Bivšvi vojnik uči klince da prežive, a pripovedač se zaljubljuje u devojku. Ona ubrzo umire od kuge, a pripovedačev brat, takođe zaražen, beži u šumu. Seljaci se vraćaju i u strahu od posledica kada se dozna da su naspustili decu, ubijaju dezertera, a mališanima prete i podmićuju ih hranom u zamenu za ćutanje. Svi pristaju osim pripovedača koji beži u šumu, u neizvesnost. Kao mlad pisac, Kenzaburo je roman napisao u stilu koji najbolje može da se opiše kao “gusto tkanje”, složenog jezika koji se teško prevodi. Kasnije je pokušao da priču pojednostavi, ali mnogo toga se gubi u prevodu višeznačnih i veoma teških japanskih konstrukcija. Nažalost, ova knjiga još nije prevedena kod nas, ali vredi da se potrudite da se dokopate engleske verzije.
“Jednostavan život” (Shizuka na seikatsu, 静かな生活)
Dirljiva priča o neobičnoj porodici. Devojka i mlađi brat ostaju u senci brilijantnog oca, majke koja ga podržava i mentalno zaostalog brata. Otac je proslavljeni pisac, a brat, premda hendikepiran, neverovatno nadaren kompozitor. Devojka i mlađi brat imaju poseban odnos poput brodolomnika koji se drže zajedno u oluji, ali sve se menja kada otac i majka ostavljaju svu decu i sele se u Ameriku. Devojka iznenada postaje glava porodice i odnosi se menjaju. Pripovedanje je istančano i sporo, stidljivo kao glavna junakinja Ma-čan, ali iz dubine stiže ogromna snaga radosti i patnje kroz koju prolaze. Roman je odličan primer kako Kenzaburo kroz priče o važnim temama provlači svoj život. Naime, Kenzaburo je 1963. dobio sina Hikarija koji je rođen sa oštećenjem mozga, a kome je posvećen niz romana. “Jednostavan život” je majstorski rad, knjiga nežna i snažna u isto vreme.
“The Silent Cry” (Man’en Gannen no Futtoboru, 万延元年のフットボール)
Priča o dva brata smeštena u rane šezdesete prošlog veka. Pripovedač je Micusaburo (Mitsusaburo), jednooki profesor engleskog, a brat mu je Takaši (Takashi) koji se vratio iz Amerike. Pripovedač i njegova žena preživeli su pakao, pošto su hendikepiranu bebu ostavili u sirotištu. Micusaburov prijatelj se ubio, a žena odala alkoholu, pa odlučuje da se premeste na selo. Tamo ih dočekuju duhovi prošlosti. Njihova porodica bila je najuglednija u selu, a jedan od predaka vodio je seljačku bunu 1860. godine. Braća se ne slažu o tome kakvu je ulogu imao njihov predak. Takaši ga slavi kao heroja, a Micusaburo misli da je zapravo izdao ustanike. Ne slažu se ni oko smrti brata koji je poginuo u napadu na jedno selo u Koreji. Takaši ga smatra za junaka koji je umro ratničkom smrću, dok je za Micasaburoa ta smrt besmislena. Danas je u selu glavni “Car”, Korejac koji je došao kao ratni zarobljenik, a postao je lokalni moćnik. Takaši se sprema da podbuni narod, a Micusaburo povlači na obod društva. Pripovedanje se klacka između prošlih i sadašnjih događaja, roman se odvija na ivici rasecepa između snažnog i aktivnog Takašija i povučenog brata, zmeđu istorije i savremene stvarnosti. Tu je i element mitskog, sa incestnim odnosom koji služi kao način da se dođe do neizbežnog žrtvovanja koje donosi iskupljenje Micusaburou i celom selu. Neverovatna pripovest koju kritičari izdvajaju kao jedno od najsnažnijih i najvažnijih Kenzaburovih dela. Veoma uzbudljivo, ali i teško štivo.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
