Glamurozno veče, dame u dugačkim haljinama sa svojim pratiocima u skupim Armani odelima, pije se šampanjac, sevaju blicevi, modnom događaju godine prisustvuje čitav bogati krem društva. Revija uskoro počinje. Mesta se polako pune. Prvi red dolazi poslednji. Ta mesta su za posebne zvanice. Tu sediš ako hoćeš da tvoje slike sutra krase sve naslovnice, ispod kojih će pisati: “A reviju su uveličali svojim prisustvom mlada gospođica i njen bogati verenik.” Na pistu polako, jedna za drugom izlaze zgodne manekenke, manje-više obučene. Za to niko i ne mari, jer one nose poslednje, najnovije modele uvaženog kreatora.
A manekenke, iako verovatno imaju žuljeve od neudobnih i previsokih cipela, ponosno koračaju dugačkom pistom, i upravo žive svoj san. Moramo priznati, divno je kada možemo da radimo ono što volimo. Ali budimo iskreni, koliko njih iz publike vidi onu drugu stranu tih devojaka, i koliko njih se zapita na primer, šta one vole da čitaju? Nikad ne recite nikad. Baš to se zapitala Frančeska Lančini (Franceska Lancini), italijanski pisac, i o tome napisala knjigu “Bez štikli” (Senza tacchi).
Frančeska Lančini donosi uzbudljivu priču iz glamuroznog sveta mode
Manekenka koja u pauzama između revija čita Borhesa (Jorge Luis Borges), bila je prilika da se razbiju neke predrasude. Ali Frančeska je u svojoj knjizi želela samo da kaže istinu – manekenke ne čitaju Borhesa, osim jedne. Tako je stvorila Sofiju, dvadesetpetogodišnju devojku iz bogate italijanske porodice koja, iako je završila savremenu književnost, radi kao manekenka i zarađuje mnogo novca šetajući se pistama Milana, Majamija i Barselone. Duboko prezire svoj posao – mrzi bliceve, reflektore, histeričnu užurbanost koja prethodi modnim revijama i manekenke koje izgladnjuju svoja tela da bi bile što mršavije.
Korice bugarskog izdanja “Bez štikil”
Sofiju najbolje opisuje njena mlađa sestra Đinevra, stalno nas podsećajući da je ona sa svojih šesnaest godina zrelija od svoje starije sestre. Za Sofiju kaže da ljude klasifikuje na osnovu knjiga koje čitaju, ne dopada joj se laka literatura. Asocijalna je sa manijakalno-depresivnim ponašanjem. Gaji antipatiju prema menstruacijama koje dugo traju i neobjašnjivo divljenje prema tačkama i zarezu: nikad ih ne koristi. Pije samo čaj, kafa je previše crna da bi je odvratila od njenih problema u odnosima sa muškarcima. Ima jednu opsesiju: reči. Ne svoje, već reči glavnih junaka čije bi brojeve telefona volela da ima u svom imeniku i sa kojima zamišlja duge razgovore.
Život na visokim potpeticama nije samo sjaj pozornice, često je prava slika tek iza zavese
Takvog karaktera u surovom svetu lepih žena i moćnih muškaraca, Sofija, upuštajući se iz jedne avanture u drugu, pokušava da spozna svet svojih emocija. U njen intimni svet najbolje su pronikli njena šesnaestogodišnja cinična sestra Đinevra i Paolo, prijatelj i vlasnik knjižare. U presudnom času jedna osoba će joj otvoriti oči i Sofija će uvideti ono čega nije ni bila svesna.
Izvori fotografija: blog.scalino.eu, joy.rs
Katarina Stamenković je studentkinja književnosti i zaljubljenik u moderne plesove. Ne može da zamisli dan bez dobre jutarnje kafe i svojih prijatelja. Inspiriše je miris letnje kiše na ulicama njenog grada.
