Vreme u kome je živeo i pisao čuveni bosanski pripovedač bilo je sve samo ne mirno i idilično. Kratko je živeo, ali sreće nije imao… Večito u borbi za oslobođenje i pravdu, borio se svojim najmoćnijim oružjem – pisanom rečju.
Petar Kočić se rodio nedaleko od Banjaluke, ali se već sa gimnazijskim danima preselio u Sarajevo, da bi ga na kraju put naneo u glavni grad, Beograd. Međutim, beda ga prati u stopu kao najverniji sluga. Kao i svi velikani 19. veka, i Petar odlazi na studije u Beč. Koliko god to izgledalo sjajno, beda ga ne napušta ni tamo. Studira filozofiju, noći provodi bez ijednog zalogaja, smrzava se u ledenoj sobici, šeta u odrpanoj garderobi, ali snaga i volja da uspe vode ga napred i ne odustaje. I povrh svega, zadovoljan je zato što je samostalan i nikog ne opterećuje. A negde u to vreme, početkom 20. veka izlaze mu i prve zbirke pripovedaka, među njima i najpoznatija “Jazavac pred sudom”.
Nakon završenog fakulteta, vratio se u svoj rodni grad i tu ga je zatekla ljubav. Crnokosa devojka vatrenih vragolastih očiju po imenu Milka zapala je za oko mladom piscu. Kako to obično sudbina umeša prste, tako je i ovde “namestila” da lepotica bude najbolja drugarica njegove sestre Kriste. Već iste večeri su se upoznali, a sutradan joj je napisao pismo. Zaljubio se Petar do ušiju, ali strah ga sprečava da zatraži njenu ruku. Strah od toga šta donosi budućnost, s obzirom na njegovu profesiju i uopšte put kojim je krenuo. Stoga joj piše ne bi li je upoznao sa situacijom: “… Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom da se kroz cijeli svoj život za sirotinju borimo jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati…” I ljubav je bila jača od svega. Milka se ni časa jednog nije dvoumila; ona ga je već u svojim snovima videla kao svog životnog saputnika, te je bez razmišljanja pristala da sa njim podeli sve u životu.
Ceo život je posvetio borbi
Venčanje je obavljeno tajno, 18. septembra 1904. godine, sat vremena pre ponoći, a već u zoru su bili na putu ka Beogradu. I pored velikih priznanja Petar ne može da nađe posao, tek nakon nekog vremena postavljaju ga za profesora jezika i književnosti u Srpskoj gimnaziji u Skoplju. Ni ovde ne nalazi mira, zalaže se za socijalnu i nacionalnu pravdu, a zbog jednog članka u novinama ostaje bez posla. Dalje ga put navodi u rodnu Bosnu, u Sarajevo, gde postaje sekretar “Prosvjete”. Od tada pa narednih godina biva hapšen, proterivan, kažnjavan… Tako prolaze prve godine bračnog života, Milka i on su više zajedno u mislima nego u stvarnosti.
Stiče se utisak da je život ovog velikana bio obavijen tamom i nesrećom, ali ostao je zabeležen govor njegove Milke, koja se sećala i lepih trenutaka u njihovom zajedništvu: “Bilo je i svetlih trenutaka kad ga je narod njegovog kraja izabrao 1910. godine za poslanika. Živeli smo tada u Banjaluci. Radio je mnogo, a pisao samo noću. Uvek bi sve meni najpre pročitao i pitao me: “Kako ti, Milka, izgleda?” Ja se nisam u to mnogo razumevala, samo bih mu rekla: “Ti nešto oštro pišeš”. A on bi dodao: “Za ovu ću ovoliko dobiti, a za ovo ovoliko”, misleći na zatvorske mesece.”
Jasno je da je Petar u Milki imao i ženu i ljubavnicu, i najboljeg prijatelja, savetodavca… Velika ljubav je odolevala vremenu, ali je surovost života nije ostavljala na miru. Prvi sin im je umro u trećoj godini života, a sledeće, 1914, stigla je uteha u vidu ćerke Dušice. Međutim, život kakav je vodio i te kako je ostavio traga na Petrovom telu i duhu. Smešten je u duševnu bolnicu, gde je i umro dve godine nakon što je na svet došla malena Dušica.
Kako ga život nije mazio, a sreća vešto zaobilazila, tako nije ni dočekao oslobođenje, a ostvarilo mu se predviđanje kojim je oplakao sebe: “U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh!”. Supruga Milka je ostala sa malenom Dušicom da čuva uspomenu na svog Peru i da prenosi priče o njemu narednih 50 godina, koliko ga je nadživela.
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”
