Nedavno je u nekom društvu pokrenuta tema o ranoj i kasnijoj udaji, o monotoniji koja zaposeda duge veze, o ishitrenim raskidima dvoje ljudi – kao posledici ideje da je izvan njihove veze holivudsko uzbuđenje romantičnih odnosa koje samo njih čeka. Povela se i lagana diskusija na temu odrastanja, sazrevanja, biranja saputnika i, generalno, međuljudskih odnosa. I dok je ova, večito aktuelna tema tinjala, čuo se glas sredovečnog čoveka, već četiri decenije oženjenog, koji je dobacio: “Bolje je udati se/oženiti mlad, jer sa svojim partnerom odrastaš i srastaš, usvajate iste ili slične obrasce ponašanja dok gazite u zrelost.” Nisam mogla, a da se ne zapitam koliko je ovo, zapravo, istina.
Što više odrastamo, to se više definišemo kao individue, samostalni mladići i žene, sve više podižemo lestvicu tolerancije, učaurimo se u same sebe. Postajemo više zahtevni, više, možda, i nesnosni, a, s jedne strane gledano, imamo i pravo da budemo, jer, upoznali smo sebe i sada znamo šta hoćemo. Naše se želje često ne poklope sa željama druge strane, pa zbog godinama formiranog modus vivendi-ja zapatimo svađe, raskide, nezadovoljstva, nekompletnosti. Koga je kriviti, nas same ili drugu stranu – preteško je i nezahvalno reći. Krivi smo jednako, svako svojim tempom. I to je nešto čega bi svi trebalo da budemo svesni kako bismo izbegli neprijatnosti. I, naravno, ukoliko nam je dovoljno stalo da nešto odnegujemo i sačuvamo, moramo da naučimo kako da se nekome priklonimo, nekoga čujemo, ispoštujemo, kako da dozvolimo da nas neko čuje.
Rame uz rame sa kompleksnim odnosima dvoje (ili više) ljudi, stoji i njihova intima iza zatvorenih vrata. U nekoliko navrata sam od različitih devojaka čula istu rečenicu, a to je da, što su starije, to imaju manju potrebu za seksualnim odnosima kao ranije, da ih malo istih ispunjava u emotivnom smislu. Čini se kako im je, da bi doživele seks kao fizički užitak, potrebna i emotivna i duhovna/psihička podloga, kada to nije bio slučaj ranijih godina. Da pojasnim: u vremenu u kom se seks ne tretira kao konačno davanje sebe drugoj strani, kada je postao hormonski termostat za prezauzete žene i još zauzetije muškarce, veze na jedno veče ili seks-varijante prestale su da se tretiraju kao tabu i zauzele su mesto i zvanje jedne sasvim normalne, uobičajene pojave kod mladih.
Izvukli smo iz međuljudskih odnosa kompletnost i zamenili je trenutnošću, jer nam je tako odgovaralo. I čini se da je ovo uređenje funkcionisalo odlično do momenta u kom smo shvatili da smo odrasli. To odrastanje je, ako se da zaključiti, donelo seriju nezadovoljnih žena koje su se na talasima sopstvenih pogrešnih (ili se iz ove perspektive čini da su pogrešni) izbora ljuljale predugo, pa su poželele malo do kopna na kom ih čeka simbioza svega za čime žude – seks, maženje, ljubav, poštovanje, požrtvovanje, sloboda, iskrenost, tolerancija, držanje za ruke, upoznavanje s prijateljima, poverenje i mir. Sve u jednom.
