Poruka koja je stigla u pola noći bila je dobar podsetnik na stare dane. Poslata sa dobro poznatog broja memorisanog u glavi, ali ne i u telefonu. Trenutak posle poruka je izbrisana. Oči su se sklopile i san se vratio na oči. Nije uvek bilo tako. Nekad mi nije bila bitna ni satnica, već samo misao da me ON treba. U pola dana, ili u pola noći, uvek bih otišla. Uživala bih u svojoj bajci nekoliko časova, a potom se vratila u stvarnost gde nisam bila jedina. Teško je kad tvoj Dragi nije samo tvoj. Još je gore kad mu daš do znanja da tebi jeste.
Izvini, dušo, ali više nisi jedini
Nisam razmišljala. Koliko nekad znam da preteram sa razmišljanjem, u ovom slučaju prepustila sam se osećanjima. Kada je zvao, odlazila bih. Kada sam mu trebala, bila sam tu. Opraštala sam mu što on je on retko, skoro nikad, bio tu za mene. Opraštala sam mu i što sam mu na lestvici bitnih stvari bila na poslednjem mestu. On nije znao drugačije da voli, a ja? Nisam htela da ostavim Dragog.
