Oskar Vajld (Oscar Wilde) rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O’Flaetri Vilis (Fingal O’Flahertie Wills) bio je prvenstveno po poreklu irski književnik. Pohađao je “Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za “Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine, ali je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problem sa profesorima. Kasnije napušta Oksford i prelazi da živi u London.
Oskar Vajld je šokirao London talentovano i neprestano. Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: “Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim”. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče “u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. “Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Odrastao je u vrlo kontroverznoj porodici, zbog koje je jedan njegov biograf izjavio “Jadno dete iz takvog braka”.
Oskar Vajld
Godine 1882. otišao je da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Oženio se1884. sa Konstans Lojd (Constance Lloyd) u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana.
“Slika Dorijana Greja” je svakako najčuvenija knjiga Oskara Vajlda, pored njegove poezije, pozorišnih komada i novinskih članaka. Za umetnika je Dorijan živa ikona, upravo tako ga je živopisao na platnu. A dalje se kao sa svakom pravom ikonom dešava čudo. Svaki neprilični postupak Dorijanov ostavlja trag na platnu. I tu je baš u pravi čas reč o otkriću. I mi smo sve do dana današnjeg govorili o uticaju umetnosti na život. A onda prvi put otkrivamo tajnu uticaja života na umetnost. Tada u lepoti njegovog dela, dolazi do Oskarove životne ljubavi, koja će ga uništiti u razmeri onoga koliko ga je podigla u visine.
Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa (Lord Alfred Douglas), zvanog Bouzi (Bosie). Bouzi je najpre bio očaran romanom “Slika Dorijana Greja”. Nešto neobično se dogodilo sa četrdesetogodišnjim piscem, u njemu su se probudila do tada prikrivena osećanja. Iako je već bio oženjen i otac dvoje dece, lord Daglas je sve više zaokupljao njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno se pričalo u otmenim londonskim krugovima, po periferijskim krčmama, novinskim redakcijama. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav. Ne mogavši da mu odoli, to je prokomentarisao: “Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja jeste da mu podlegnete” (The only way to get rid of a temptation is to yield to it).
Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru pod optužbama oca lorda Daglasa. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog “nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme. Godine 1895. Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Prva godina zatvora ga je uništila i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. Po izlasku, deca su mu oduzeta. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan. Preminuo je u Parizu 1900. potpuno sam u hotelskoj sobi. Njegov sin je posthumno objavio knjigu “De profundis” sa pismima koje je Vajld u zatvoru pisao svom ljubavniku.
Ana Pantić je student novinarstva, multitasker i folkloraš već više od decenije. Jedino je ljudska glupost može pošteno iznervirati, nikad se ne kaje za ono što uradi, voli kvalitetne ljude i lepe stvari, živi za putovanja i dobru knjigu, užasno je tvrdoglava i zato neizmerno poštuje one koji to znaju da trpe. Smatra da možemo upoznati sami sebe tek kada otkrijemo sopstvene granice, a vodi se citatom “Be yourself. Everyone is already taken.” Oscar Wilde.
