Predajući se osećanjima do kosti, vođena srcem pre nego razumom, Anais (Anaïs Nin) je živela svu vatru koju je pisala. Kritičari su je, istina, povremeno nazivali lažljivicom, s rezervom uzimajući sve ono o čemu je u svojim dnevnicima, koje je vodila celoga života, pisala. Koliko god da je njena ljubav sa Džun (June Miller), Milerovom (Henry Miller) ženom, upitna, toliko njena plamteća, strastvena priroda ne može biti. Htela je da “grize život i bude rastrgnuta od života” . Svoj dnevnik je simbolično nazvala “Vatra”. A njen život se, s razlogom, simbolično može nazvati istim imenom.
“Nije za mene analiza koja parališe. Samo življenje!”
Rođena u Francuskoj 1903. godine, posle razvoda svojih roditelja, Anais se sa braćom i majkom seli u Njujork (gde već uveliko vodi dnevnik), da bi sa 16 godina napustila školovanje i počela da radi kao model. Sa 20 godina udala se za bankara i umetnika Hjua Parkera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo.
“Nikad nismo bili toliko srećni ili toliko jadni. Naše su svađe čudesne, strahovite, žestoke… Lice mi je izjedeno od suza, vene na slepoočnicama odskočile. Hugove usne podrhtavaju. Na jedan moj krik odjednom mi se stvara u naručju i jeca. A onda me telesno poželi. Plačemo, ljubimo se i svršavamo jednovremeno. A sledećeg trenutka sve raščlanjujemo i razborito razgovaramo. Kada se rashladimo, čudim se neuravnoteženosti naših osećaja. S dosadom i mirom zauvek je gotovo.”
“Kad pustim najdublje korene, tad osećam i najjaču želju da sebe iščupam iz korena.”
U to vreme, ona piše o D. H. Lorensu (David Herbert Richards Lawrence), Otou Ranku (Otto Rank) i proučava psihoanalizu, da bi uskoro u njen život ušetao i njen, danas najpoznatiji ljubavnik – Henri Miler. Govorila je da je u pisanju “vatren, muževan, animalan, veličanstven”, ali i “čovek pijan od života”.
“Ugledavši ga, pomislila sam: eto čoveka kog bih mogla voleti. I nisam se bojala.”
Zajedno sa Milerom, u njen život je ušla i njegova žena – Džun. Anais je, navodno, i sa njom imala ljubavnu aferu, a u svom dnevniku upućivala joj je duboke izjave ljubavi i žudnje i o njoj je bogato pisala:
“Ona živi bez logike. Čim neko pokuša da dovede Džun u red, Džun je izgubljena. Mora da joj se to mnogo puta dogodilo. Ona je kao pijanac koji se prepušta… Drogirana je od sopstvenih romansi. Skrušeno stojim pred tim fantastičnim detetom i ne razmišljam više.”
Govorila je kako je otkrila radost u muškoj usmerenosti svog života na udvaranje sa Džun, ali, istovremeno, i strahovitu radost umiranja i raspadanja.
Za sve to vreme, ona ostaje i sa svojim “večitim mužem” – Hugom, i sa svojim “večitim ljubavnikom” – Henrijem.
“Čini mi se da sam verna onoj sponi između Huga i sebe. To ne menja, niti umanjuje, ništa što doživljavam izvan kruga naše ljubavi. Baš naprotiv, još ga bolje volim zato što volim bez licemerja. Ali taj paradoks me duboko uznemiruje. To što nisam savršenija, ili sličnija Hugu, to i treba prezirati, da, ali to je samo druga strana moga bića.”
“I Henri i Džun su razorili logiku i jedinstvo mog života. To je dobro, jer kolotečina nije življenje. Sada živim. Nisam u kolotečini.”
Iako ju je Henrijeva snaga istovremeno plašila i privlačila, Anais mu je, na svoj način, ostajala verna, razmenjujući sa njim, gotovo konstantno, iskričava, isprekidana, požudna pisma. Rekla je kako, pišući o njemu, mora da upotrebi reči koje postoje u drugim jezicima da bi, pred sobom, dočarala silovitost onoga što on u njoj jeste, te ga je nazivala ardiente, salvaje, hombre (usplamteo, divlji, čovek), istovremeno svesna da ga više želi nego voli, da mu se više divi nego što prema njemu oseća ljubav.
Jedno od Henrijevih pisama koje je objavila u svom dnevniku je i ovo:
“Kad se vratiš prirediću ti književno jebačko slavlje – što znači ševa i razgovor i razgovor i ševa. Želim te. Volim te. Ti si moja hrana, moje piće, ceo moj prokleti stroj… Ležati na tebi je jedno, a približiti ti se nešto sasvim drugo. Moja si, htela to ili ne. Svaki dan čekanja sad je pravo mučenje. Dođi što pre. Želim te. Volim tvoje butine, zlatasto bledilo, oblinu tvoje stražnjice, toplotu u tvojoj nutrini, tvoje sokove. Anais, toliko te mnogo volim, toliko mnogo!”
Anais Nin i njen večiti ljubavnik – Henri Miler
U trećem delu svog dnevnika, ona opisuje preseljenje u Njujork i strasnu vezu sa Frojdovim (Sigmund Freud) učenikom Rankom. Po povratku u Pariz, Anais ponovo oseća neutoljivu glad za slobodom i životom. “Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje.” Novi plamen pronalazi u Gonzalu Moru (Gonzalo Moure) koji je vodi do novih visina. “Život. Vatra. Bivajući vatra, ja podstičem vatru i u drugima.”
Njen drugi suprug, Rupert Pol (Rupert Pole), šumar s kojim se venčala pedesetih godina, dok je još bila u braku sa Hugom, nakon smrti njenog prvog muža objavio je necenzurisane verzije dnevnika, a nakon njene smrti ispunio je poslednju Hugovu želju i rasejao njegov pepeo u Los Anđelesu, na istom mestu kao i njen.
Bez obzira na to što je među njenim ljubavnicima mnogo imena, veza sa Henrijem postala je ono što je, na određen način, obeležilo njen život, do srži uzdrmalo njenu unutrašnjost i probudilo njenu pravu prirodu. Ostali su prijatelji do kraja života. “Henri se ne može obožavati kao ljudsko biće, nego kao genije.” Za nju, pričao je kako je jedina žena koja je odgovorila zahtevima njegove uobrazilje, te kako je mislilac koji u njemu budi najviše čuđenja, te kako ne uspeva da shvati da li je ranjivo dete koje leži u njegovom krilu i vapi za ljubavlju, ili putena ženka koja bi u svakom trenutku mogla u sebi da ga ima.
“Za tebe i mene najviši trenutak, najveća radost, nije kad preovlada naš um, nego kad izgubimo glavu, a i ti i ja je gubimo na isti način, kroz ljubav.”
Govorila je kako je običan život ne interesuje, kako ne želi da bude samo prolaznik u svetu slika, već kako ima potrebu da i sama stvori neke od njih. Stvorila je tu jednu fantastičnu sliku na kojoj žena, gladnog i nemirnog pogleda, i iste takve krvi, široko raširenih bedara sedi, osećajući kako život svom snagom u nju uranja. Dok ona ostaje ono što u svojoj suštini jeste – žena. Gola. Bez nastojanja da od svoje prirode pobegne.
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi svetskih pisaca” možete pročitati ovde.
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
