Lepo je on to rekao. Balans. Sada razmišljam, i istina – to je najvažnija stvar u čoveku.
Pitala sam se kako se ljudi međusobno biraju? Zašto je za mene baš on, a za njega baš ona – ta prava? I bio je savršeno u pravu.
Nedeljnog popodneva u neskromno groznom ćumezu od brze hrane, sa crnim stolovima i stolicama, nalik pogrebnoj opremi, sedeo je tik pored mene. Čekala sam svoj ručak, koji je trebalo pojesti za manje od 15 minuta i sedela isto tako, tik pored njega.
Bože, kako on ume divno da priča. Svaka bi devojka ostala zauvek, eto tako, tik pored njega. Drugačija od drugih, možda ovog puta pogrešno, ja nisam ostala… Ja sam se opraštala… možda zauvek i odlazila onom koji me je čekao za prekratkih 15 minuta, koliko je trebalo ovaj obrok da traje. Stegao me je u naručje, pogledao najmilijim pogledom.
“Obećaj mi nešto… da ćeš biti srećna.”
Cepa mi srce. Ne radi mi to. Ne budi tako savršeno dobar kada te ostavljam.
Zadržao mi je jaknu, obukla sam je; telefon, maramice, naočare za sunce spakovala sa stola; vezala pojas… Poljubio mi je ruku i rekao : “Čuvaj se”.
Kad sve teče najnormalnijim nedeljnim tokom, kada sve smrdi od mesa, jeftinog nameštaja i umornog radnika na ovom mestu, naše se duše rastaju, kažem opet, možda zauvek.
Balans.
Silazim niz strmo stepenište, radnici i gosti mi se osmehuju, pozdravljaju. U ušima odjekuje njegov glas: “Ti si ta. Ti si žena mog života.” Zakucana njegovom izjavom za onu crnu stolicu, pokušavala sam da ga razuverim: “Nisam. Zašto? Zašto baš ja? Šta ja to imam što druge nemaju? Ja sam samo normalna devojka. Svi mogu sve osobine da imaju, u manjoj ili većoj količini, i da izgledaju ovako ili onako. Što sam ja toliko posebna da bih bila ta?”
Balans. Lepo je rekao.
“Tačno je. Zaista ima pregršt lepih devojaka i onih koje bi mi se čak i dopale, ali ti imaš taj balans koji meni odgovara, koji trenutno moju prirodu prati. I ja znam da je to to.”
Otpozdravila sam radnike i goste, nasmešila se kako najbolje umem i zatvorila vrata lošeg ćumeza na ćošku i najbolnije, najiskrenije priče mog života.
Pada mrak u Ulici kralja Petra, stavila sam labelo na usne, duboko uzdahnula i prešla ulicu. Sekle su me njegove oči sa prozora. Minut i… na toj je raskrsnici ostao još samo prigušen zvuk mojih potpetica.
Da li je sve tako lako?
Pometena.
***
Primetno je da su poznati prošle nedelje bili više nego naklonjeni modnom svetu – što sa novim kreacijama, što sa novim idejama. Prošetajte sa nama svetom visoke mode.
Lepe osamdesete i još lepša Mirjana Bobić Mojsilović u arhivi Nebojše Krstića.
Ako volite životinjske printove, Roberto Cavalli nam daje predlog tašni i sandala za novu sezonu.
Sandale za devojke, a rock’n’roll čizme za muškarce.
Verujem da većina ženske populacije neće ostati ravnodušna nad ovim čizmama. Au! Diva Jelena Karleuša predstavlja nam novi komad iz svog cipelarnika.
Pod sloganom “Volim da recikliram” ovog leta možete slobodno prošetati gradom, a evo i kako – pokazuje nam Nedelja mode u Londonu.
Psihodelični printovi? Na gorepomenutoj Nedelji mode boje na modnoj pisti vrište.
Ovoga puta bez slike. Najbolja izjava poznatih od prošle Twitterovske nedelje sigurno je izjava novinara Aleksandra Jovanovća:
– U “Farmi” su sve karane, samo je Saška Karan… i sve viče – odličan 5.
Zi Lin (Zhang Zilin) u Armani izdanju.
Američka komičarka i TV-voditeljka Džoan Rivers (Joan Rivers) u najavi za novu emisiju. Na ovom sajtu možete pogledati emisiju i dobro se nasmejati sa novim gostom.
Dve najveće legende. Sindi Kraford (Cindy Crawford) i Naomi Kembel (Naomi Campbell).
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.