Ne znam šta je kampanja nije teško biti fin postigla i da li je ikakav trag uopšte ostao, osim slogana. Možda je sumanuto očekivati da neka kampanja postigne nešto, osim da svojom aktivnošću opravda potrošene pare. A možda je stvarno toliko teško biti fin da nikakav slogan i nikakve pare ne bi ništa odradili u pravcu profinjenja.
Uostalom, šta je finoća? Glatka, šećerna glazura na torti od blata?
Gde to prolazi?
Osim kod površnih ljudi, prilikom površnih odnosa i površne komunikacije.
Oh, izgleda da prolazi svuda.
Dok je blato – torta u izlogu, a ne u vašem tanjiru, glazura je skroz dovoljna da proda tortu.
Možda nije teško prodavati finoću.
Pitanje težine i finoće važi i u obrnutom smeru.
Uopšte nije fino biti težak. Ali fino je prodavati težinu.
Finoća je samo još jedan od tankih slojeva celofana preko kanalizacije civilizacije
Težinu svog značaja, svojih odluka, svoje persone, svog sopstva, koje pritiska svet ozbiljnošću svog postojanja.
Suviše je to filozofije. A biti fin, ili biti težak, nije nikakva filozofija.
Onaj ko se prodaje kao težak tip uopšte ne mora da bude fin. Svi se sklanjaju, ćute, gledaju da mu ne stanu na žulj, upozoravaju one koji ga ne znaju da ga ne razjaruju i upućuju ih da budu tihi i nenametljivi, ili ih teše, ako ih težak nagazi, rečima ma, pusti, on je težak čovek.
A da li je teškom fino? Ili je možda i sam sebi težak.
Možda bi više voleo da je malo lakši i da ono što je fino nije tako površno i nezadovoljavajuće. A možda mu je skroz fino, šta ga briga, drugi nose njegovu težinu, on je samo plasira.
Finoća je svakako precenjena. Kao i iskrenost.
I obično stoje na dva suprotna kraja klackalice, nikad u ravnoteži.
Jer nije iskreno biti fin.
Nije teško biti iskren.
I nije lako biti težak.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
