‘Ste dobili skoro neku od tih čuvenih poruka koje vam naizmenično obećavaju čuda i prete večnim prokletstvom, ako ih ne pošaljete makar polovini svojih FB frendova? Zaboravila sam na njih, a onda mi je jedna stigla i tako me ubola, da sam se sa istinskom zahvalnošću setila prilično dugačkog perioda tokom koga sam potpuno zaboravila da postoje demonska lančana pisma.
Ali to je fenomen. Ne znam kada je počelo, samo znam da i dalje istrajava i hrani se istom mešavinom sujeverja, osećanja krivice, tajne nade i logičkog rasuđivanja u stilu pa dobro, ne može da škodi. Samo što to više ne radi kod mene. Jedino što imam želju da momentalno lupim blok i report onome ko me uznemirava demonijom.
Jer sigurna sam da su to đavolska posla.
Kad se samo setim kako smo u osnovnoj školi siroti rukom pisali na desetine tih pisama, lizali koverte i ubacivali rendom u sandučiće po zgradama! Da bi nam se za tri meseca ostvarila želja. Da nam ne bi umrla majka. Da se u nas smrtno zaljubi onaj iz VIII3 u koga su sve devojčice iz svih viših razreda zaljubljene i sve su olizale stotine koverata samo zbog njega.
Recite mi da to ima veze sa hrišćanskom verom u čuda i reći ću vam da je đavo lično smislio kako da pokrene manipulativnu zgubidansku paklenu mašinu u nama, tako što je montirao dugme, čijim pritiskom se aktivira lančana eksplozija iluzija, strahova i nade u srcima devojčica, koje postanu odrasle žene i prenesu seme paklene mašine na svoju decu.
Tehnike su providne – obećanje ostvarenja želja, neverovatnog blagostanja i prosperiteta, ako uradite šta se od vas traži – proširite dalje ovu najprostiju emotivnu ucenu, jer ako je ne proširite, teško vama, kuge, grbe, smrt, nesreća, pošast. I, pošto paklena mašina postoji u čoveku koji je podložan božanskim i demonskim uticajima jednako, mi razmišljamo jebiga, a šta ako je to istina, ma i ne mora da bude, nije važno, ali za svaki slučaj i onda raširimo ucenu prosleđujući je svojim prijateljima (pa makar i samo FB prijateljima) i – zaboravimo da smo to uradili.
Jer nam je laknulo, skinuli smo to s vrata, a pošto se verovatno grizemo što smaramo ljude, onda još brže zaboravimo, jer sistem muko moja, pređi na drugoga u psihologiji poznat kao prebacivanje odgovornosti, radi kao švajcarski sat.
I nikad se ne setimo da proverimo da li se ostvarilo obećano čudo nakon datog roka i zašto nije? I nikad nikoga ne prozovemo za prevaru. Jer kome da se žalimo? A možda smo dovoljno srećni što smo izbegli obećanu kaznu, jer se takođe nije ostvarilo ništa sa menija paklenih muka.
A? Kakva demagogija? A gde je ona? Ko nam je servira?
Naš um, dame i gospodo magarci.
Pa sledeći put kad vam stigne lančana poruka iz pakla, njačite jedno deset minuta, osećaćete se mnogo bolje i izgubićete svaki poriv da budete samo karika u ucenjivačkom lancu sujeverja i iluzije, uskraćujući đavolu zabavu.
Usuđujete se, zar ne?
