Svi smo ponekad i u nečemu stidljivi, a ponekad se pretvaramo, zato što znamo da je to tako micasto. Ali stidljivost kao dominantno obeležje svih naših interakcija, stalna napetost u prisustvu drugih, stalan osećaj da smo izloženi i da bilo ko može da nas povredi ili dovede u neprijatnu situaciju bez ikakve loše namere, samo zato što smo tako prokleto osetljivi i nevešti, prepreka je koja se teško prevazilazi.
Kad uđeš negde sam
To je kao u onim košmarnim snovima u kojima ideš ulicom go ili poluobučen i osećaš se užasno i totalno neadekvatno i izbezumljeno pokušavaš negde da stigneš i da se skloniš, shvatajući da te niko zapravo i ne primećuje, iako ti znaš da bi svi trebalo da blenu u tebe i da ti se čude. Jasno ti je da si nevidljiv i da niko ne obraća pažnju, a osećaš se kao da se pojavljuješ u donjem vešu na nečijoj sahrani.
Kad zakasniš i otvoriš vrata i svi te gledaju
Ok, to nikome nije prijatno. Ali dok će neko samo uputiti izvinjavajući osmeh, klimnuti svima i pokušati da se što brže negde smesti, stidljiva osoba će umreti od sramote. Lupaće joj srce, užasno će pocrveneti, drhtaće i u nastojanju da bude tiha ušeprtljaće se i napraviti veću buku i izazvati više negodovanja, nego da je namerno vukla noge po podu, škripala stolicama i gazila po tuđim nogama.
