Koliko god kompleksna, višeslojna i otporna na sve definicije, ljubav se jednostavno prepoznaje. Kad nas ljubav više boli, nego što nas usrećuje, nema sklada. Tu se onda radi o tome da doživljavamo, shvatamo i dajemo ljubav različito od partnera i da u ljubavnom odnosu, naše potrebe nisu ispunjene.
Jedan od ključnih disbalansa javlja se u potrebi za bliskošću, odnosno, za distancom. Postoje parovi koji sve rade zajedno i svuda idu zajedno, jer u tome oboje uživaju. Takođe postoje i oni koji imaju mnogo individualnih aktivnosti, a kad provode vreme zajedno, oni razmenjuju iskustva i to im je dovoljno za osećanje bliskosti i povezanosti. Međutim, ako jedan od partnera ima izraženu potrebu za bliskošću, a drugi za distancom, sklad je narušen i teško ga je postići.
Ne radi se samo o tome da onaj ko želi bliskost koju ne dobija pati i oseća se odbačenim, nego i o tome da se onaj drugi oseća sputano i ugušeno – on ne može da izađe u susret potrebi partnera, ne razume tu potrebu, jer je sam nema i zbog toga oseća ljutnju na partnera koji ga sputava, kao i krivicu zbog toga što ne može da ga usreći. Dve tako različite prirode u ljubavi nisu u stanju da usreće jedna drugu, jer ljubav doživljavaju na potpuno različit način.
