Koliko god vreme bilo relativan pojam, suštinski povezan sa nedosežnim kosmičkim dimenzijama, merljivo, linearno vreme je zakon života na Zemlji. Šta god činili, gledamo na sat i trkamo se s vremenom. Kad ga jurimo, ono prolazi još brže nego što prolazi. Kad čekamo, ono se rasteže i razvlači. A uvek smo u žurbi – i kad jurcamo i kad čekamo.
Svaki pokušaj da se organizujemo tako da maksimalno iskoristimo vreme, liči na rudarski napor da od 24 časa napravimo barem 30. Što naravno, nije moguće. Da bi završili posao, uskraćujemo sebi odmor, da bismo se odmorili, žurimo da završimo posao i na kraju uvek ispadne da moramo da biramo – ili će posao ostati nezavršen, ili ćemo ostati trajno neispavani. U jurnjavi sa vremenom, stres nam je jedini zagarantovan ishod.
