Svi igramo igre, svesno ili ne. Koristimo prašemu muško-ženskih odnosa i očekujemo da unapredimo odnose. Neće ići. Ako igramo igre, pobeđujemo ili gubimo. Ako ih ne igramo, a druga strana ih igra, užasno se nerviramo. Ako posmatramo taj šablon, tu skicu ponašanja propisanih za žene i muškarce kao mapu, koja služi da se orijentišemo dok nekog ne upoznamo bolje, manje ćemo se nervirati i bolje parirati. Jer izgleda da bez tih igara uopšte ne uspevamo da uspostavimo bilo kakve emotivne relacije. Pravila služe da olakšaju put, a kad se nađemo na svom terenu, onda možemo da ukinemo pravila koja nam ne odgovoraju i da izmislimo sopstvena.
Ove igre najčešće igraju žene:
Čekamo da oni preuzmu inicijativu
Radije ćemo čekati da muškarac napravi prvi korak, da nam nešto ponudi, da pokaže interesovanje, da nam se obrati, nego da rizikujemo da ispadnemo nametljive, pogrešno shvaćene i da budemo odbijene, tako što ćemo same preuzeti inicijativu. Čuvamo žensku poziciju, dostojanstvo i mogućnost izbora, ali i manipulacije. Njihov je posao da traže i da se trude oko nas, a naše da taktiziramo, odugovlačimo, držimo ih u neizvesnosti, signaliziramo i stavljamo do znanja, umesto da se izjašnjavamo. Kad žena preuzme inicijativu, kao da gubi nešto od ženstvenosti, ili od ženske moći, ili smo barem ubeđene da oni to tako shvataju.
