Familiju najviše volimo kad je tamo negde. Pa jedva čekamo priliku da se okupimo, a te prilike su retke. Prvo se okupljamo na venčanjima, pa na dečijim rođendanima, onda počnemo da se razvodimo, a deca porastu i više ne žele da slave rođendane u porodičnom okruženju – preostaje nam okupljanje po sahranama i parastosima. Nešto razmišljam da bi trebalo da počnemo da proslavljamo razvode – češće bismo se viđali. Evo, samo u mojoj najužoj familiji, propustili smo šest prilika za okupljanje, zato što se nismo setili da slavimo razvode.
Gledam oko sebe – a ne moram da gledam naširoko i nadaleko, govorim samo o najbliskijem okruženju, o prijateljima, kolegama i njihovim porodicama i svuda vidim istu nepravdu. Zaglavite na kraju negujući neku nemoguću tetku ili babu (ili ludu kevu koja vam je celog veka zagorčavala život i nikad nije znala kako da bude majka) koji su daleko nadživeli sve draže i voljenije, koje ne da niste stigli da ponegujete, nego se niste ni oprostili od njih. Radite sve što treba, satirete se, iz osećanja dužnosti. Ipak je to član porodice, ne možete da ne pomognete čoveku, nema veze što ga je teško ubrojiti u ljude. I čudite se i prosto zavidite tom sebičnjaku koji živi evo već sto godina (a preti i da će vas nadživeti, jer su vam snage na izmaku), kako je celog života uspevao da mu se svi pokoravaju, da se nametne i istera svoje i da živi, živi i živi, bez razloga savesti kojima možete da opravdate tako dug i nečovečan vek. I kad pomislite, kad će već jednom da crkne i da me oslobodi, osećate se kao monstrum.
Vidite li i vi ono što ja vidim? Dobri, požrtvovani, velikodušni i savesni večito najebavaju od onih drugih – sebičnih, hmmm, sebičnih, sebičnih i… Da li sam pomenula sebične? U svakoj familiji imate jedno zlo (ako je sreće, pa ih nema više) koje svojim najbližima pije krv na cevčicu celog života. Hrani svoju vitalnost potpunim odsustvom svake brige za bilo koga i za bilo šta, što se ne tiče njegovog sopstvenog dupeta. To zlo je možda celog života bolesno i predstavlja se kao žrtva, namamljujući članove porodice na svoju nemoć i računajući na njihovu savest i čovečnost, ili je pak celog života vitalno, živahno, u punoj snazi, a drugi oko njega padaju kao snoplje. Ti živahni često imaju nekoliko duša na duši.
