Vi nemate komšiluk na fejsu? Ono, zid do zida? Njegova terasa gleda u vaše kupatilo? Sluša glupu muziku i stalno smara sa nekim linkovima? Ima blentavo kuče koje mu povremeno lajkujete iz dobrosusedskih odnosa, a on nikad nije lajkovao vašu mačku? Taman sednete da iskulirate i da uz kaficu problejite na fejsu, kad eto njega kroz prozorče: “Šta ima?” Kažete mu: “Pijem kafu”. I lepo znate da sledi duhovit odgovor: “A mene ne zoveš?” Taman se zagledate u nešto što vas zanima, a on opet kroz prozorče (uf, zar nisam isključila ćaskanje za ovog smarača, au, jesam, ali to je komšijsko šesto čulo, lepo zna da sam tu) traži vam lajk na zajam, hoće da mu kuče pobedi na konkursu.
Ma imate Fejsbuk komšije, sto posto, nego ih pogrešno zovete prijateljima. A prijatelji su vam, baš koliko su vam i komšije. Osim što su vam više komšije, nego prijatelji. Nastanjujete isti virtuelni prostor, svako ispred svog zida, pošto su takvi uslovi stanovanja. I pošto si se već doselila, znači da želiš da održavaš ineterakciju sa komšilukom, da neguješ dobrosusedske odnose, a možda i da sa nekim ponekad popiješ kafu. Privatnost čuvaš putem zaključavanja, blokiranja, isključivanja zvona i ostalih alata za suzbijanje komšijske radoznalosti i bahatosti. Ipak, uvek osećaš da te neko posmatra i prati tvoje aktivnosti i da zna o tebi više nego što želiš, iako ti ne znaš o njemu ništa, osim onog što vidiš, kad ga povremeno sretneš u komentarima nečijeg statusa. A i to brzo zaboraviš, pa kad ga opet sretneš, ili ti iskoči kroz prozorče da te pita šta ima, pitaš se ko beše ovaj, sa neprijatnim osećajem da nije niko sa kim bi rado popila kafu.
