Jednostavne stvari izgleda uvek zahtevaju od nas više truda, više razuma, više samosavlađivanja, više emotivnog i mentalnog napora da ih sprovedemo u praksi, nego komplikovane. Zašto je to tako? Zato što stvari kojima se prepustite bez ikakvog svesnog otklona, na koje se “naprimate” uvek postanu komplikovane, preuzmu kontrolu i stvore haos. Ali to ide lako, glatko, spontano. Ono što treba da ide kuda vi želite, mora da se usmerava, a to najčešće znači da je potrebno da obuzdavamo i preispitujemo sebe. Kad oba partnera nauče da vode računa jedno o drugom, da prihvataju odgovornost za svoj učinak u vezi, kao i za svoje greške, da traže oproštaj i da opraštaju, onda su naučili kako da održavaju stabilnost i zdravu atmosferu u svojoj vezi. Ove tri jednostavne stvari spadaju u one zahtevne, o kojima moramo da razmišljamo i u koje treba da ulažemo, da bi jednostavnošću zajazili haos koji bi mogao da nastane.
Treba da želite ono što je najbolje za partnera
Svako ko je u vezi reći će da to nije nikakva filozofija i da je normalno da želi sve najbolje svom partneru i da ne sumnja da i partner želi njemu sve najbolje. Ali mi lažemo. Sebe i druge. I partnere. Normalno je da želimo sve najbolje za sebe i da želimo da se partner uklopi u naše želje. I normalno je da ne želimo da se nađemo u situacijama u kojima treba da se žrtvujemo, dekomodiramo, ili da naši interesi trpe, zato što su nam interesi partnera na prvom mestu. Niko to ne čini rado, ali kad se nađemo na ispitu, a to je ispit iz ljubavi prema partneru i iz toga koliko nam je stalo do te veze, onda činimo. Savlađujemo svoju prirodu i činimo ono što je najbolje za partnera, ili se povlačimo, puštamo ga da sam odluči šta je najbolje za njega i podržavamo ga u tome. Postupajući velikodušno i kao pravi prijatelj u takvoj situaciji, mi ne ostajemo bez satisfakcije. Možemo da budemo zadovoljni sobom – zreli smo, velikodušni, plemeniti, a ujedno i zadužujemo partnera za neku buduću situaciju u kojoj on treba da se pokaže dostojnim. U suštini, sve što činimo – i ono najplemenitije i najbolje, činimo zbog sebe. Ne bismo mogli sebi da pogledamo u oči, kad bismo učinili drugačije, želimo da postupimo ispravno da nas ne bi grizla savest, a i da drugi ne bi svalili na nas odgovornost ako pođe po zlu ono što smo ih mi naveli da učine zbog nas. Ima mnogo motiva da učinimo pravu stvar – da želimo svom partneru sve najbolje i da mu u praksi omogućimo ono što on smatra najboljim za sebe, ali oni, na kraju krajeva, nisu ni bitni. Važan je svetan čin, namera i razum. To je ono što daje rezultat, pa se to jedino i računa.
