Da li je savremena dejting kultura novi patrijarhat? Sumnjivo je meni to. Ta seksualna sloboda, pre svega. Kao da skrivena poruka glasi da žene treba da budu seksualno dostupne i ostanu emotivno neuključene, jer muškarcima tako baš odgovara. Ako pokazujemo osećanja i otvoreno želimo bliskost i povezanost, zamera nam se da smo previše emotivne i suviše željne – u stanju potrebe. Emotivno gladne, a to je valjda mnogo strašno. Jer ćemo im, tako gladne, pojesti srca.
Savremen način života zahteva od nas da pronađemo balans – da budemo samostalne i nezavisne, a otvorene i dostupne. Da postavljamo granice, ali da pomeramo granice. Da imamo veze, ali da budemo zadovoljne i same sa sobom. Da ne očekujemo od romantične ljubavi da nam ispune život, da ne postavljamo muškarca kog volimo u centar svog sveta, ali da tražimo svoju srodnu dušu i da ne pristajemo na veze u kojima nismo tretirane kako zaslužujemo. Pri svemu tome, treba da ostanemo kul.
E pa, to uopšte nije kul.
Ostati kul, znači ne pokazati svoja osećanja. Ne pokazati uznemirenost. I pre svega, ne uznemiriti partnera (ili kako god danas treba da nazivamo onog sa kim imamo nešto i kakava god bila forma tog nečeg) svojim osećanjima i svojom uznemirenošću. A ipak, to važi samo na površini. U vreme dok se igramo. Dok je stvar na nivou dejtinga. Kad padne obavezivanje, posvećivanje, opredeljivanje, tada je zahtev na otvorenosti, na obostranoj ranjivosti i emotivnoj dostupnosti, na komunikaciji, iskrenosti, razumevanju, poštovanju, toleranciji. Kao da se stvari baš tako razvijaju za svakoga. Kao da je moguće biti kul, a onda se otvoriti, zarad produbljivanja veze. Kao da to radi na poklopac.
