Tvoja prijateljica, neko u tvom kolektivu ili komšiluku sa kim imaš svakodnevni kontakt, upadljivo je neraspoložen. Kad pitaš šta se dešava, saznaš da tog nekog možda boli glava već nekoliko dana, ili mu se nešto neprijatno dogodilo na poslu, ili ima porodičnih i emotivnih problema, zbog kojih je zabrinut i iscrpljen. Da li je tvoj prvi impuls da pokušaš tog nekog da oraspoložiš? I zašto misliš da imaš moć da to uradiš?
Često se dešava da hoćemo da razvedrimo nekoga iz naše neposredne okoline, ko je uznemiren, smoren i tužan – iz najsebičnijih razloga. Moramo sa njim da provedemo neko vreme, jer radimo zajedno ili živimo u istoj kući ili nam je prijatelj ili momak i ne želimo da nam vreme provedeno sa njim bude neprijatno. Prosto nas nervira što je neko neraspoložen i što mi sad moramo da imamo obzira prema njemu i njegovom neraspoloženju, umesto da održavamo onaj oblik ležerne i zabavne, ili makar uobičajene komunikacije, na koji smo navikli. Nismo raspoloženi da saučestvujemo u nečijem neraspoloženju. Ne želimo da mu ponudimo stvarnu empatiju, nego hoćemo da ga “popravimo” pošto se “pokvario” i “ne radi” kao što smo navikli, a to nam se ne sviđa i nećemo to da trpimo. Kao da zameramo nekome što svojim neraspoloženjem kvari naše raspoloženje i onda odlučno krenemo da mu “dižemo moral” i – uvredimo ga najgore na svetu.
