U svetu zrelih, stabilnih osoba koje nude svoje razumevanje, jer imaju sposobnost empatije i širinu uvida, bes je nešto kao mentalno zaostali brat među drugim, normalnim osećanjima. Ali kad tako postaviš stvari – kad napraviš razliku između mentalno zaostalog i normalnog, bez truda da to zvuči politički korektno, nego baš onako kako to vidiš i osećaš, već je jasno da je takav tretman besa, kao da je on ispod ljudskog dostojanstva, a naročito ispod dostojanstva onih koji bi trebalo da znaju bolje i o sebi i od drugima, nepravičan i destruktivan.
Vatrene emocije nose nisku vibraciju, što bi rekli njuejdžeri. Ali da li je moguće biti čovek, a provoditi 24/7 u nirvani, u meditativnom stanju, u stopostotnoj ravnoteži sa sobom i svetom oko sebe, zračiti mirom i stabilnošću, osećati se dobro i biti iznad svakog uznemiravanja? Retoričko pitanje, ali mnogi to pokušavaju, da gaje svetačke osobine i da ostanu povezani sa svojom ljudskom suštinom. Ali unutra, u toj suštini, često ima mnogo besa, koji čuči u izolaciji, jer ga se stidimo, kao što se loši roditelji stide svoje zaostale dece.
Međutim, mali retard je tu, napetog tela, spreman da ruši i razbija, da se buni protiv nepravednog tretmana, protiv zapostavljanja i protiv svega ostalog, zbog čega želimo da se bunimo, a ne činimo to, jer smo procenili da nam ne vredi, da je to unapred izgubljena borba, da ne možemo ništa da promenimo i da nam je bolje da prihvatimo stvari kakve jesu. Ali, ako je bes živ i spreman da se aktivira (kao oni vulkani, što stalno kuvaju iznutra i ne zna se kad će da prsnu) znači da ima sva legitimna prava da bude tu, da nam je potreban i da moramo na njega da obratimo pažnju, da ga uvažimo i shvatimo.
