Pojmovi koje koristimo da objasnimo ili pričamo o umetnosti često umeju da zvuče dosta “zastrašujuće” ili strano zato vam predstavljamo leksikon od nekoliko osnovnih termina koje nije loše imati u svom jezičkom arsenalu kada se priča na temu umetnosti.
Figurativno (figurative)
Figurativno se odnosi na radove koji sadrže subjekte iz stvarnog sveta, neke figure, često ali ne obavezno, ljudske. Većina ako ne i celokupna zapadna umetnost, do pojave modernizma, predstavlja fizički, meterijalni svet i stoga se može smatrati figurativnom. “Figuracija”, “reprezentacija” ili “reprezentativna umetnost” je u priličnoj meri odbačena tokom celog XX veka, od modernizma i rođenja apstrakcije na dalje, kada su umetnici počeli da tragaju za nečim što su videli kao viši, univerzalni jezik.
Uprkos pomeranju od figuracije, određeni umetnicu su nastavili da rade figurativne slike tokom XX i XXI veka, i pomeraju granice ovog slikarstva postajući upravo zbog toga izuzetno cenjeni kao Alice Neel sredinom XX veka, ili legenda 80-ih Žan-Mišel Baskijat (Jean-Michel Basquiat) koji je uspeo da oživi figurativno slikarstvo u godinama kada se u tom pravcu nije gledalo. U poslednjoj deceniji svet umetnosti još jednom doživljava vaskrsenje figuracije i njene popularnosti posebno u nekonvencionalnim pristupima autora koji se kroz figuru osvrću zapravo na društvenu stvarnost kao što su Piter Doig (Peter Doig), Dženi Savilj (Jenny Saville), ili Henri Tejlor (Henry Taylor).
Skraćenje (foreshortening)
Termin koji se odnosi na perspektivu. Tokom rane italijanske renesanse umetnici kao Paolo Učelo (Paolo Uccello) su tražili ubedljiv način da predstave trodimenzionalne predmete u dvodimenzionalnom delu. Njihovo rešenje je bilo “skraćenje”, tehnika popularna i danas, u kojoj umetnici prilagođavaju razmeru delova figure ili predmeta koji predstavljaju, ne bi li stvorili iluziju dubine. Verovatno najpoznatiji primer ovoga je predstava Hrista na slici Smrt Hristova, koju je radio Andrea Mantenja (Andrea Mantegna), jedan od idejnih tvoraca tehnike. Veća stopala i manja glava čine tu iluziju dubine koje situacju čini znanto realnijom. Pored portreta, ova tehnika se koristi i u mrtvim prirodama i pejzažima.
