Stalno se priča i piše o savremenoj pošasti čovečanstva – stresu, glavnom uzroku srčanih i drugih oboljenja, koje pogađaju zaposlene ljude, u stalnoj borbi da postignu uspeh, ili samo održe egzistenciju. Svi koristimo taj pojam – da objasnimo kako se osećamo i zašto smo dospeli u neko teško fizičko i psihičko stanje, a uglavnom mešamo uzroke stresa sa svojim doživljajem i osećanjima.
Šta je, dakle, stres?
Misleći na tempo života, različite negativne i tragične događaje i probleme sa kojima se suočavamo i govoreći o stresu, mi zapravo govorimo o stresorima – situacijama koje mogu da izazovu stres. Da li će neka situacija izazvati stes, zavisi zapravo od naše reakcije i doživljaja potencijalno stresne situacije, odnosno stresora.
Stresori su sastavni deo svakodnevnog života, jer njima obiluje svaki životni aspekt – poslovni zahtevi, porodične obaveze, tempo života u kome imamo vrlo malo ili nimalo vremena za opuštanje i uživanje, za zaboravljanje na obaveze i usporavanje tempa. Stersori su takođe i bolesti, podnošenje hroničnog fizičkog bola i neprijatnosti, kao i nemogućnost da se bavimo nečim što želimo (jer je suviše onih stvari koje moramo da uradimo). Naravno, stresori nisu uvek negativni – svaka velika promena u životu je uzrok potencijalnog stresa, iako se radi o srećnim i lepim događajima, kao što su venčanja, rođenje deteta, napredovanje u poslu, preseljenje u veći stan… Ipak, stručnjaci se slažu da stres izazvan negativnim stresorima ima teže posledice.
Hemija stresa je stanje organizma u sitaciji “bori se ili beži”. Kad se u nekoj situaciji osećamo ugroženo, aktivira se naš prirodni mehanizam za opstanak, biološki odgovor na naše tumačenje okolnosti i potencijalne opasnosti. Luči se adrenalin, povećava se broj otkucaja srca, podiže se krvni pritisak i menja se električna provodljivost kože. To su adaptivne reakcije, koje nas pripremaju za odbranu, borbu ili beg. Međutim, kada smo dugotrajno izloženi situacijama koje doživljavamo kao ugrožavajuće, to je kao da je dugme aktivacije naše odbrane stalno pritisnuto – kao da smo stalno u niskom startu, koncentrisani i spremni da skočimo i potrčimo, što se nikako ne dešava. Mišići su napeti, pažnja je usko usredsređena na neposredno okruženje, osećamo strah, a kulminacija izostaje. Nema nikakvog pucnja koji će označiti početak trke, nema upotrebe mišića za ono za šta su spremni, nema prolaska kroz cilj i završetka trke. Sva ta spremnost ostaje u nama neupotrebljena, ne uspevamo da se “istresemo” u nekoj akciji, ostajemo zgrčeni u sebi i biološki odgovor našeg organizma nije adekvatan i upotrebljiv. Napetost nas obuzima, postajemo razdražljivi, razvijamo anksioznost i trošimo svoju energiju da održimo radno stanje, uprkos stresu.
