Šta je zapravo, uteha? Ona ne rešava problem, ona ne menja situaciju u kojoj se osećamo neutešno (a ipak imamo potrebu za utehom), ona nam ne nudi drugačiju perspektivu. Uteha jedino ublažava emotivnu i duševnu bol – ona je jedini prirodan i neškodljiv anestetik, koji nas ne otupljuje, ne izaziva zavisnost, ne okida mehanizme zaštite, koji će na kraju krajeva, ispasti destruktivni i toksični, jer će nam pomoći da se distanciramo od stvarnosti. Uteha – ona koju nalazimo u zagrljaju, toplini, razumevanju ili prostom prisustvu druge osobe ili živog bića – ne ometa naše suočavanje sa realnošću, ona se samo obraća našoj sposobnosti da primamo – pomaže da ostanemo otvoreni i da ne poludimo kad nam je strašno teško. Govorimo o primanju utehe koju donose ljudi (ili životinje – blizak kontakt sa kućnim ljubimcima, pun ljubavi i brižnosti, veoma je utešan i lekovit u svakom pogledu), a ne anestetici za zatrpavanje stvarnosti. Tražeći utehu, u stanju smo da pronađemo divne, sadržajne, vredne i pozitivne stvari, utehu možemo da pronađemo u duhovnim disciplinama, u knjigama, religiji, umetnosti – ali ljudi najčešće posežu za destruktivnim i opasnim oblicima tešenja, odnosno anesteziranja i razvijaju zavisnost od toksičnih oblika utehe (hrana, piće, droge).
Držeći svoju bol u sebi, zatvarajući se pred drugima, gubimo sposobnost da primamo, pa ne možemo ni da se požalimo, ni da podelimo svoju tugu, bol i očajanje sa bliskim osobama, niti da primimo njihovu utehu. A onda smo još više povređeni i poraženi i zatvoreni, ubeđeni da smo sami na ovom svetu i da nas niko ne razume, pronalazeći u tom ubeđenju opravdanje za svoje slabosti, za svoje loše navike i još gore postupke, za sunovrat svog duha i vitalnosti i zagorčavanje života svima oko sebe.
Zato je veoma važno i zdravo primiti utehu, kao i prepoznati nečiju bol i pružiti utehu spontano, velikodušno i mirno, bez ikakve drame.
