Sećate li se filma “Biti Džon Malkovič“? Ako ste ga gledali, sigurno se sećate, a ako ste odlepili od sreće što je neko smislio nešto toliko duhovito, bizarno, ludo i zastrašujuće realno u svojoj nadrealnosti, onda ste ga gledali više puta. Prikazan pre dvadeset godina, to je i dalje jedan od boljih umetničkih filmova svih vremena, koji je gotovo postao mejnstrim, za razliku od nekih drugih genijalnih umetničkih filmova – kao što su, recimo, “Brazil” ili “Čudni dani” u kojima pored romantike i bizarnosti, ima i mnogo zanimljive tehnologije. Svi ti filmovi su futuristički, igraju se konceptima budućnosti od kojih nam se pre par decenija dizala kosa na glavi, a sada nemamo više čega da se plašimo, jer je ta budućnost već preuzela, na razne načine.
U “Brazilu” čudovišna birokratija uništava ljudske živote i snove, osim što su snovi realniji od čudovišta; u “Čudnim danima” izmišljen je brutalni rijaliti – trguje se realnim doživljajima pojedinaca (strasnim, nasilnim, pornografskim, životnim, a i gore od toga, na crnom tržištu postoje doživljaji ubistva – ubice i ubijenog), koji se snimaju i reprodukuju “neuromrežicama” koje se stavljaju na glavu. “Biti Džon Malkovič” je vođen jednako brutalnom idejom – ulaženjem u nečiju glavu – s tim što se ovde ulazi i u nečije telo. I to ne u bilo čije, domaćin je Džon Malkovič. Da li biste voleli da saznate kako izgleda biti Džon Malkovič? Da osetite to? Mislim, ko ne bi?
Scenario je napisao Charlie Kaufman, u vreme kada je bio frustrirani pisac TV komedija, koje nisu uspevale – silno je želeo da pronađe prečicu do uspeha, da bude negde drugde i neko drugi. Nije verovao da će iko ikada biti zainteresovan za tu priču, a najmanje Malkovič. Ipak ga je, par godina kasnije, pročitao reditelj Spike Jonze i rešio da se upusti u snimanje filma. Tražio je neke promene u priči, da bi dobio životne, ranjive likove, da bi prikazao apsurd, manipulaciju i ego-tripove pojedinca koji žudi za nečim (na primer, da bude neko drugi, uspešan, bogat, voljen, slavan) i sklon je sve da uradi da bi ostvario svoj san – pa su likovi ispali čovečniji i razumljiviji nego u prvoj verziji. Suprotstavili su prljavu realnost naučnoj fantastici – i dobili eksluzivan rijaliti šou, za koji su ljudi spremni da plate. Oni u filmu plaćaju da se nakratko usele u Malkoviča, spuštajući se kroz portal nalik kanalizacionoj cevi, a publika plaća gledanje filma. Plaćalo se tu dosta, iako su finansijeri bili krajnje sumnjičavi – pošto nisu mogli da prepoznaju Kameron Dijaz, onako ne-plavu, ne-glamuroznu i na mnoge načine neprepoznatljivu. Ta se odlika neprepoznatljivosti često sreće u vrhunskim filmskim ostvarenjima – glumac do te mere nosi lik nekog drugog, da je njegovo lice, njegov brend, neprepoznatljiv. Moć transformacije, vešta šminka, ali pre svega, rekla bih, prevazilaženje ega zarad odlične uloge. (Takvu ima Robert De Niro u Brazilu – i to epizodnu!)
