Trideseti rođendan proslavaljaš u velikom stilu – lepa, okrugla cifra, zdrava si i (još uvek) mlada, prijatelji su oko tebe, karijera u usponu, život je pred tobom. Ali izgleda da je to sve samo fasada, jer ako nisi ispunila naloge prirode i očekivanja roditelja (i društva) i do svog tridesetog rođendana se nisi “sredila” i “skrasila” (udala i rodila dete, ili makar samo rodila dete, ili barem objavila veridbu, jer dokle ćete vas dvoje više da se zabavljate, kad treba da prihvatite odgovornosti ozbiljnog života?!) svet te neće ostaviti na miru. Nikoga nije briga što se ti osećaš dobro sama sa sobom i sa svih strana primaš poruke da ne treba da se osećaš dobro sama sa sobom, jer nemaš razloga za to. I tako, podsvest radi svoje i počinješ da se ne osećaš baš tako dobro, da se osećaš izloženo, osuđeno i sluđeno. I da preispituješ svoj životni stil. I da neke stvari prikrivaš, a o nekima otvoreno lažeš.
Počinješ da lažeš o godinama
Izbrišeš sa društvenih mreža datum rođenja, ili barem godinu, a kad te neko pita koliko imaš godina, kažeš 26. I razmišljaš još koliko dugo će tvoj izgled podržavati tu laž. Hoćeš li i za dve, tri godine imati 26? Verovatno. Ali ušla si u četrdesete i pitanje je koliko dugo se to još neće videti na tvom licu i telu. Zagledaš druge žene oko sebe i procenjuješ koliko bi mogle da imaju godina. Naučiš da prepoznaješ znake – malo dublje podočnjake, vešto prikrivene šminkom, mrežica bora oko očiju i kapaka kad se žena osmehne, “ogrlica” bora oko vrata, koje ne mogu da se sakriju, a koje se sa godinama produbljuju i pretvaraju se u nabore kože. Koža na rukama – još uvek sjajna i glatka, ali pod svetlošću se vidi da je suva i na površini gotovo nevidljivo namreškana, kao svetlucava morska površina na prijatnom vetriću.
Počinješ da razmišljaš o sitnim intervencijama (i kriješ to od svih)
Samo ćeš malo popuniti ivice usana, neće to ni da se primeti. Uostalom, to može i šminkom da se postigne, da usne izgledaju sveže i sočno. To je nešto kao trajna šminka . Razmišljaš i o drugim “poboljšanjima” – isisavanje sala na stomaku i butinama je bolno, a čula si da je možda i rizično, ali raspituješ se o tretmanima, vremenu oporavka, cenama. Plastična hirurgija postoji da ženama olakša život i reši manje probleme, nisi ti bolesna, hvala bogu, pa da moraš pod nož. I nije kao da baš ideš pod nož, nije to tako strašno. Ali dobro znaš da bi se većina tvojih bližnjih užasnula i pokušala da te odgovori, pa zato ćutiš i planiraš. Ne moraju oni da se brinu zbog tebe, a ti si sasvim sposobna da se pobrineš sama za sebe. Tvoja stvar je šta ćeš raditi sa svojim telom. Nisi ti još odlučila, samo praviš odstupnicu, za trenutak kada ti bude potrebna pomoć da izgledaš deset godina mlađe.
Razmišljaš o tome da kreneš na neku terapiju
Toliko se priča o tome da čovek treba da potraži pomoć terapeuta kad se psihički oseća loše, da je to normalno, isto kao što je normalno otići kod lekara opšte prakse kad se fizički razboliš. Ali, koliko tvojih prijatelja, poznanika, kolega, rođaka ide na terapiju? Niko, izgleda. Valjda ne bi krili tako nešto, valjda bi svoje pozitivno iskustvo delili sa drugima (kao što se radi na forumima)? Ali, možda njima ništa ne fali i samo sa tobom nešto nije u redu. Da, otrovne poruke su te kontaminirale i više ti nije dobro u sopstvenoj (sve starijoj) koži. Dobro je što razmišljaš o tome da potražiš pomoć, ali da li ćeš stvarno to učiniti? I da li će drugi misliti da to znači da sa tobom definitivno nešto nije u redu? Da li to znači da i sama sebi moraš to da priznaš? Kako to da sakriješ od svih? I da nešto nije u redu sa tobom i da to pokušavaš da popraviš?
