Ponekad zasluge dolaze kasno, ali kvalitet se uvek prepoznaje i vrednuje. Charlotte Perriand nije doživela da je proglase heroinom dizajna svog doba, ali priznanja su ipak stigla – njena kreativna zaostavština oplemenjuje naše doba, a izložba u fondaciji Louis Vuitton otkriva zašto je krajnje vreme da njen rad postane prepoznat i priznat.
Iako je Charlotte Perriand bila jedan od vodećih arhitekata i dizajnera dvadesetog veka, njeno ime se pominje samo uz imane njenih muških kolega i saradnika, kao što su Le Corbusier i Fernand Leger. Dvadeset godina nakon njene smrti, fondacija Louis Vuitton otvorila je obinu i raskošnu izložbu posvećenu njenom životu i radu – prvi put je pariški muzej svoje glavne galerije stavio u službu jedne teme, odnosno, jedne osobe, odajući joj na taj način davno zasluženo priznanje.
Možda njeno ime ne pali lampicu istog trenutka, ali mnoge od njenih kreacija su veoma prepoznatljive – ležaljka (dizajnirana u saradnji sa Le Corbusier-om i Pierre Jeanneret-om), kabinet “nuage“, kao i čitavo skijaško odmaralište u Les Arcs u Francuskoj. To što je jedino poznata kao dizajnerka koja je sarađivala sa Le Corbusier-om, iako je studirala arhitekturu i negovala holistički pristup umetnosti celog svog života, odražava mesto žena tokom 20. veka. Uz veliko zalaganje njene ćerke, Pernette Perriand i njenog muža, Jacques Barsac-a, izložba “Charlotte Perriand: Inventing a New World” nudi bogat uvid u impesivno stvaralaštvo ove dizajnerke.
Tokom svoje bogate i ispunjene karijere, Charlotte je primila razne uticaje – kao što je pokret Art Brut i japanski modernizam. Razmišljala je o načinu na koji ljudi komuniciraju sa nameštajem i to je bila okosnica njenog kreativnog procesa, iz koga su nastajale zanimljive stvari kao što je okretna fotelja iz 1928. godine, koja onome ko sedi omogućava slobodu komunikacije sa okolnim prostorom (i bez kakve se danas ne može zamisliti ni jedna savremena kancelarija), sto “slobodnog oblika” koji ima stranice različitih dužina i bez oštrih uglova, kao bi se oko njega lakše prolazilo.
Zapravo, ona je dizajnirala prostor i nameštaj prilagođavala tom prostoru, tako da svi elementi budu međusobno povezani.
Izložba rekonstruiše prostore i strukutre prema njenom originalnom dizajnu, tako da posetioci mogu da šetaju sobama koje je ona osmislila i da sede u veoma udobnim foteljama od metala i kože i osete (i dodirnu) eleganciju kojom je ova dizajnerka tako vešto baratala. Rekonstrukcija je napravljena prema fotografijama enterijera iz 1920-ih i 30-ih godina.
Iako su njeni rani radovi uključivali metal i staklo, priroda je bila trajni izvor inspiracije za Charlotte Perriand, pa je vremenom počela da koristi prirodne materijale kao što su drvo i ratan, a drveće, kamenje i školjke koristila je za dekoraciju prostora, postavljajući ih kao skulpture.
Za nju su umetnička dela bila korisna upotrebna sredstva, poput pribora za jelo – smatrala je da umetnost treba da bude sastavni deo svakodnevnog života i često je sarađivala sa slikarima. Slika Legera naručena je za prostor koji je nastao 1935. године, а otisci Pikasovih crteža korišćeni su u dizajnu “slepih” prozora (otisak se otkriva kada se svetlost pomera i ustupa mesto senci). Poslednja kreacija bila je namenjena običnom, građanskom stanovanju.
