Koliko smo zaista imali prilike, globalno gledano, da uživamo u prazničnoj sezoni koja je za nama? Čini se da je nekada ovo doba godine bilo sinonim za zabavu, velika porodična okupljanja, mnogo radosti, poklona i uzbuđenja zbog famoznih novogodišnjih odluka na kojima ćemo navodno predano raditi već od 1. januara. Ako se osvrnemo deceniju unazad, možemo lako primetiti da ova Nova godina, pa i decenija pred nama, ako je suditi prema tome kako je počela, deluje prilično nelagodno i zabrinjavajuće.
U Kaliforniji, Rusiji, Brazilu i Australiji besne požari, zbog čega poslednji izveštaji o klimatskoj krizi nisu ni malo optimistčni. Istovremeno, primećujemo da zemlja nikada u modernoj istoriji nije bila više podeljena nego danas – pitanja koja su se decenijama “gurala pod tepih” u vezi sa polom, rasom, nejednakošću u dohotku, troškovima obrazovanja, zdravstvenim i stambenim troškovima, buknula su na površinu i izazivaju oprečna tumačenja.
Nije nam ostavljeno previše opcija kada je reč o odnosu prema pomenutim pitanjima. Rečeno nam je da recikliramo, glasamo kada dođe vreme za to, koristimo javni prevoz kad god je to moguće i kupujemo “održivo”. Međutim, kada je reč o modnoj održivosti, šalju nam se masovno pomešani signali. Da li bi se održivost mogla odnositi na lokalnu proizvodnju, dizajnere u usponu, iznajmljenu garderobu, organski pamuk ili odeću napravljenu od recikliranih boca? Centralno pitanje bi zapravo moglo biti, kakav uticaj uopšte imamo na to kao pojedinci?
Ipak, koliko god u ovom trenutku nema previše mesta optimizmu, najaktuelnija saznanja možda ohrabruju, ali pozivajući sve nas na akciju.
