Mnogo sam volela da se vozim na ringišpilu. To vam je ona starovremska naprava koja vrti u krug korpe prikačene dugačkim lancima za ogroman vodoravan točak. Može to prilično brzo da se vrti, a kad imaš partnera za “bacanje” onda stvarno imaš osećaj letenja u trenucima kad odgurne tvoje sedište iz sve snage i kad se nađeš daleko van kruga i iznad ostalih koji se disciplinovano voze. Najviše sam volela “bacanje”. Sestra mi je bila partner i smenjivale smo se – jedna vožnja nikad nije dovoljna, a ako se posebno ističemo u “bacanju”, zaradimo još nekoliko besplatnih vožnji za veče. Onaj ko “baca” biva odbačen ka unutra, a “bačeni” ka spolja i onda, nakon nekoliko neprocenjivih trenutaka letenja, dok u stomaku i grudima sve treperi od ushićenja, pružate ruke, da biste se uhvatili kad korpe počnu da se vraćaju jedna ka drugoj. Umele smo i da se u tom povratnom letu zavrtimo i upletemo lance naših korpi nekoliko puta (kao kad pas umota povodac trčeći oko vaših nogu) i onda se pustimo, dok se lanci odmotavaju vrteći nas jednu oko druge, dok se ringišpil i dalje okreće najvećom brzinom. Svaka ćelija mog tela pamti to ushićenje.
Bio je to osećaj koji sam uvek tražila u partnerstvu. Ogromni leptiri koji bruje u utrobi, osećaj slobodnog leta, zalet koji može samo druga osoba da mi pruži i koji ja mogu njoj da pružim, osećanje pouzdanja da ćemo se uhvatiti u letu, zavrteti, uplesti i rasplesti, sa srećnim osmesima na licima. Ništa ne postoji na ringišpilu osim potpune budnosti, potpunog ushićenja i potpune saradnje između dvoje koji se “bacaju”. I kad siđem na zemlju i počnem da hodam posle tri uzastopne vožnje, koraci su mi nesigurni i klecavi, jer mi glava još uvek leti. Treba mi neko vreme da se prizemljim, da se naviknem na težinu i sporost.
