Suprotstavljene sile ovog sveta su, godinama unazad, u sve jačem kontrastu, na svim nivoima. Najcrnje zlo, najbrutalnija surovost, najzadrtiji primitivizam, nasuprot najviših dometa uma, svesti i kreativnosti, dosezanja Univerzma, ljubavi i prosvetljenja. I sve ono između. Tako to meni izgleda, posmatrano iz najšire perspektive koju sam u stanju da obuhvatim objektivom svoga veltšmerca. Do pre desetak godina, ta oštrina suprotnosti nije mi izgledala ovako beznadežno. Uspevala sam da pronađem smisao, da sagledam mogućnosti koje u rasponu suprotnosti može da dosegne tragač za blagom. I verovala sam da je svako u toj potrazi, da svako ima svoj put. U ovom trenutku, svet mi deluje totalno dezorijentisano, bez sidra i kompasa, sa globalnom vrtoglavicom od neimanja pojma šta je gore, a šta dole.
To je priča o dobru i zlu i ona je uvek ista i ponavlja se u bezbroj varijanti. U bajkama i legendama, u istoriji, u svakome pojedinačno. I to je mučna priča o ljubavi i patnji, milosti i surovosti, mudrosti i ludilu… Svaka ćelija svakog ljudskog bića nosi kodirani zapis te priče i svaki čovek je u stanju da ga očita. I svako to i čini, tumačeći priču u skladu sa sobom, sa svojim nivoom svesti, humanosti, mudrosti, znanja i ličnog razvoja. U skladu sa sopstvenom svetlošću i sopstvenom tamom.
I svako vreme ima kolektivne sudare tih suprotstavljenih sila, a kad se sile sudare, ljudi ginu. A kad ljudi ginu, teče krv. A krv je crvena.
U poslednjih dvadesetak vekova, malo-malo, pa se uverimo da je krv crvena. Ispod crne, žute, bele, crvene kože, meso je crveno. Boja svakog života je crvena. I svaki se računa. Meni nije bio potreban brutalni američki policajac da me na to podseti. Kao što mi nije potrebna ni Sirija, ni Vijetnam, ni NATO bombardovanje, ni Kju Kluks Klan, ni Kosovo, ni Aušvic, ni bilo koje klanje ikada.
A vama?
