Jelena Pavlović , autorka knjige “Tajne robotovog mozga”, tvorac je lepe pisane reči koju ljudi ipak znaju da prepoznaju. Zaljubljenik u glumu i budući ekonomista koji odvažno korača književnim nebom Srbije, uskoro će u Beogradu imati promociju svoje knjige.
WANNABE MAGAZIN: Postoji li presudan trenutak kada si postala svesna svoje ljubavi prema književnosti, i šta te je to privuklo da se baviš pisanjem?
JELENA PAVLOVIĆ: Splet životnih okolnosti diktirao je moju orijentaciju ka književnosti. Veoma rano, sa svega 12 godina, imala sam svoju prvu zbirku pesama čija tematika i nije najprilagođenija dečijim percepcijama, jer je bazirana na gubitku roditelja. U želji da potisnem nemili događaj, koji sam preživela kao devojčica pred svoj jedaneasti rođendan, okrećem se pisanju. Od tada, pa sve do danas, to je moj medijum za protok svih istinskih poriva da se ovom društvu ponudi nova prizma sagledavanja važnih pitanja od kojih često okrećemo glavu.
Tvoj roman, “Tajne robotovog mozga”, obrađuje tok misli žene koja boluje od šizofrenije, i postavlja se paralela između nje i društva u kome živimo. Šta te je navelo da se pozabaviš pomalo nesvakidašnjom temom?
Pisanje shvatam kao eksperiment koji se obavlja u moždanoj i saznajnoj labaratoriji. Kroz rad na ovoj knjizi saznala sam da to što se neko deklariše kao oboleli, ne mora da znači da njegovo poimanje sveta nije validno. Suočena sa realnim obrisima ove neistražene bolesti u razgovoru sa obolelim ljudima, poistovetila sam je sa svakodnevnom paranojom sa kojom se susrećemo i došla do zaključka da u jednoj osobi leži čitava kolektivna svest, i da taj čovekoliki robot današnjice nije niko drugi do mi sami.
Kako si došla na ideju za naslov svog romana?
Teško pitanje. Nikada nisam razmišljala, zaista, o tome. Momenat je krstio ovaj roman baš tim naslovom. Možda zbog ubeđenja da prisutvo “tajne” u svakome od nas širi horizonte znatiželje.
Tema koja se ističe u romanu, i sam roman, svakako zaslužuju pažnju javnosti. Da li si zadovoljna načinom na koji mediji obraćaju pažnju na mlade autore i ozbiljne teme kojima se oni bave?
Na nivou mog grada, Kragujevca, medijska pažnja je apsolutno bila na zavidnom nivou, i to mi je poslužilo kao vetar podrške. Elem, sve to determiniše i samo zalaganje jedne mlade osobe da se osmeli i stane pred medijsku gromadu sa stavom da njegov rad zaslužuje njihovu pažnju. Van okvira mog grada, vi ste prvi medijski korak napred i posebnu zahvalnost vam dugujem. Istina je da retko ovakve teme dobijaju pravi tretman, masa mladih ljudi kroji genijalne stvari, ali su sputani strahom da to ipak neće biti prihvaćeno u tom surovom medijskom sistemu.
Sredinom jula publika će moći da se upozna sa još jednom tvojom knjigom. Interesantno je da će se po istoj i snimati film. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Predsednik tima američkog fubdala “Divlji Veprovi”, koji trenutno slede putanju Evropskog finala i uspinju se ka samom vrhu, nakon promocije mog prvog romana kontaktirao me je i ponudio da pišem knjigu baš o njima. Primamljiva sinteza sporta i umetnosti dodatno me je inspirisala da se oprobam u, kako ja kažem, muškoj igri, ali na ženski način. Volim izazove i na ovaj sam, smem slobodno reći, ‘muški’ odgovorila, zahvaljujući mladom i inovativnom čoveku koji je znao da me iskuša i iscrpi iz mene tu emociju. Film je krupan zalogaj, ali tema je savršena za platno. Upravo govori o borbi mladih ljudi koja traje deceniju unazad, njihovoj istrajnosti i finalnoj pobedi.
Koji su to pisci uticali na tvoj književni rad?
Ničeov rad je na mene u ranim godinama veoma uticao, sa svega sedamnest godina pročitala sam “Zaratustru” i bila ubeđena kako sam svaki segment njegove filozofije razumela, i tek skoro se nasmejala toj detinjastoj pomisli kada sam se opet suočila sa tim delom. Frojd mi je davao instrukcije u pisanju mog prvog romana, ali Marko Vidojković me fascinira svojom suptilnom vulgarnošću i idealnim pristupom svakoj temi kojom se bavi.
Gluma je, pored pisanja, takođe tvoja velika ljubav. Šta ona predstavlja za tebe?
Gluma je za mene čudnovata magija pomešana sa luckastim, detinjastim duhom, koga nikada nisam želela da isteram van iz sebe. Onda se opet ispreče ‘važnije’ stvari u vidu roditeljskih saveta da je ipak budućnost nešto drugo. Gluma mi je dosta pomogla u pisanju jer mi je pružila moć adaptacije, tako da se stapam sa svakim ljudskim bićem veoma lako.
Postoji li knjiga kojoj se uvek vraćaš i makar jedna koju bi preporučila svima?
“Tako je govorio Zaratustra” je jedina knjiga kojoj sam se vratila. Knjiga koju bih preporučila svima je, svakako, “Sve crvenkape su iste”, i “Đavo i Gospođica Prim”.
Gde se srpska književnost i kultura nalaze danas?
Nažalost, kultura nam je značajno oskrnavljena, donekle degradirana, jer se svi kulturni sadržaji svode na koncerte folk diva. Mada, poslednjih godina te tendencije se menjaju. Književnost je previše fokusirana na komercijalne aspekte, umesto na prenos umetničkih pouka, ali raspolažemo sjajnim misaonim kapacitetima i intelektualnim blagom koje ne koristimo u pravoj meri.
Kako definišeš svoj najvažniji životni cilj?
Moja junakinja kaže : “Možda ste vi start, ali ja sam cilj” i ja se doslovno pridržavam toga. Cilj mi je da sama sebi budem cilj, ali i drugima.
Šta bi savetovala mladim, budućim književnicima, koji svojim trudom i zalaganjem pokušavaju da uđu na književnu scenu?
Da se ne osvrću previše oko sebe na raznorazne priče o “vezama i vezicama”, nekada je to mene umelo da saplete, ali onda sam se uverila da tamo gde postoji talenat tako nešto nije potrebno. Ogromna je hrabrost stvarati bilo šta u ovoj atmosferi koja vlada u našoj zemlji, ali nije fraza – “kad imaš san, imaš i ostvarenje”, samo moraš da ga snagom svoje volje dosegneš.
fotografija Miloš Ignjatović
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
