Da, ona to radi. I jedno i drugo. Ljubav objedinjuje one suprotnosti i paradokse, obuhvaćene jednostavnim zavetom “u dobru i zlu”. I u zlu, ljubav bi trebalo da bude dobra, da pronalazi dobro.
Ljubav zbunjuje. Ali donosi jasnoću. Ako te zbunjuje svojim manifestacijama, ili onim što izvlači iz tebe, za šta nisi ni znala da postoji (a to su često mračne i neprijatne emocije i porivi), ona ti zapravo omogućava da dublje upoznaš sebe i da sebe bolje razumeš. To je jasnoća.
Ako se iskazuje kroz frustrirajuće emotivne igre, borbu za nadmoć, osećanje da nisi dovoljno dobra i vredna, ljubav prolazi kroz tvoje zaprljane filtere, da bi ih očistila. Da bi shvatila, doživela i praktikovala poverenje.
Ako si nesigurna, jer se plašiš da ne izgubiš to što imaš, bojiš se da ljubav može prestati i nestati, to je zato da bi osetila onu iracionalnu sigurnost, u nemerljivoj dubini svoje duše – bezbedna si, u ovom trenutku, jer si u ljubavi. A trenutak ljubavi je večnost. I ta večnost postoji sada.
Ljubav je uznemirujuća, jer ne dolazi sa mesta razuma i pameti i tera te da se osećaš glupo i da se stalno preispituješ. I da shvatiš da to radi tvoj ego, koji očekuje da ga ljubav napuni i uzdigne, dok mu ona oduzima krunu i žezlo i primorava ga na služenje. A zatim, kad pogneš glavu, klekneš i pružiš ruke, ljubav te privije, obavije, prožme i obuzme mirom, kakav do sada nisi upoznala. Ljubav je utočište koje pronalaziš kada te progone demoni koje ljubav iz tebe isteruje.
