To osećanje te ne vara, možeš bolje i zaslužuješ bolje. Ali, to zavisi od tebe. Život zahteva od nas stalni rast i razvoj. Kada se zaglavimo, zaustavimo, onda stagniramo, obuzeti starim obrascima razmišljanja, ponašanja, strahova. Postaje nam neprijatno, ne osećamo se dobro u svojoj koži, osećamo želju da pobegnemo, želju da se nešto desi i istovremeno strah da će se desiti nešto što ne možemo da kontrolišemo. Postajemo anksiozni, mrzovoljni, svega nam je preko glave.
Napetost se nagomilava, kada se zaustaviš u procesu rasta i počinje kriza. Misliš i osećaš da možeš bolje, da bi trebalo bolje da ti ide i u pravu si. Ali, promene su bolne, pa strahuješ od njih, ne želiš opet da prolaziš kroz ono što već poznaješ, želiš da izbegneš bol. I verovatno nećeš uspeti u tome.
Zašto se to dešava i da li mora tako?
Stagnacija se dešava u okolnostima rutine i udobnosti, kada zona komfora postane klopka, kada te okolnosti ne teraju da iz nje iskoračiš. Tada nema promene i rasta, ali nakon perioda mira i zadovoljstva, javlja se nemir i nezadovoljstvo. Život te podseća da moraš da posegneš van svoje zone komfora, da pomeriš granice i staviš na probu svoje sposobnosti. Kad osećaš tu vrstu pritiska, gotovo da nemaš izbora, moraš nešto da učiniš. Tvoj izbor je da li ćeš sarađivati sa tim osećanjem “prinude”, ili ćeš se opirati. Da li ćeš poštovati svoj osećaj i osećanja, ili ćeš se opirati. Da li ćeš ići korakom koji diktira ritam života, ili će te okolnosti vući za kosu, gurati i kotrljati. Ako usvojš način stalnog rasta i promena, biće ti sve lakše da napuštaš svoju zonu komfora, da pomeraš granice i da se pri tom osećaš sasvim ugodno.
Ali prvo moraš da prihvatiš ono što većina ljudi celog života pokušava da izbegne – odgovornost za ono što možeš i što si dužna da uradiš, da posegneš za onim boljim u životu.
