Često volimo sebe da opišemo kao nekog ko voli da istražuje, da proba nove stvari, da eksperimentiše i otkriva. Ali kako onda da i pored sve te spontanosti i avanturističkog duha, mi uvek završimo na kauču gledajući iste filmove iznova i iznova? Da li nas prosto mrzi da na Netflixu pored toliko žanrova, podžanrova i mikrožanrova mi izaberemo film za koji pretpostavljamo da će nam se dopasti ili prosto naš mozak odbija da pruži punu pažnju nekom novom umetničkom ostvarenju? Šta je to što nas konstantno vraća istim filmovima? Pritom, nisu u pitanju samo filmovi. Koliko puta smo pogledali svih 10 sezona serije “Prijatelji”? Kada smo gledali emisiju u kojoj su glumici koga igra spiritualnu Fibi dali da posle 20 godina nastavi neke svoje replike iz serije, nije znala. Ali zato smo mi znali, od reči do reči. U ovom tekstu ćemo pokušati da otkrijemo zbog kog tačno fenomena mi imamo potrebu da stalno gledamo iste filmove i serije.
Ne zahtevaju nikakav psihički napor
Kada dođemo s posla umorni i još uvek napeti, dan nam se tu ne završava. Dok napravimo sebi nešto da jedemo, poklonimo nekom bližnjem malo kvalitetnog vremena i istuširamo se, već nam glava pada. Poslednje što nam treba je neki komplikovani psihološki triler u kom ne razumemo kako su mogli istog čoveka da ubiju dva puta i “ko je sad ovaj lik”. Mnogo nam lakše onda bude da pustimo neki film koji već znamo u dušu, kao recimo “Beležnica”, i ne moramo da se naprežemo da čujemo Ali i Nou, dobro znamo svaki njihov dijalog. Takvi filmovi nam služe kao pozadina dok skrolujemo Instagram, dok gledamo kroz ekran televizora, dok dopuštamo našem mozgu da ne radi apsolutno ništa.
