Koliko god sebi puštali filmove i tripovali i shvatali da verovatno to radite, da preterano i nepotrebno brinete i strahujete, ili da poklanjate poverenje nekome prema kome treba da budete oprezni, jer ste ludo zaljubljeni i ružičasta magla vam boji perspektivu, vaša osećanja su realna i ne možete da ne osećate to što osećate. Niko nema prava da vam kaže da ne bi trebalo tako da se osećate, pa onda nemojte to ni sami sebi govoriti. Osećanja su tu. Iz nekog razloga. Umesto da se kidate što ne možete da ih umanjite, analizirate, racionalizujete, odnosno, umesto da pokušavate baš to da radite, prihvatite ih i sarađujte sa njima. Osećajte sve što osećate i pitajte se gde je njihov izvor i ka čemu vas upućuju, čemu vas to vaša sopstvena osećanja uče.
Ne možete da budete manje ljubazni i velikodušni, da vas drugi ne bi smatrali naivnima i iskorišćavali vašu dobrotu. Ali možete da ne krivite sebe zbog toga i da naučite da budete malo oprezniji i da više slušate svoju intuiciju, koja vas sigurno uvek upozorava na oprez.
View this post on Instagram
Ne možete da budete manje ranjivi, ali možete da se ne ljutite na sebe zbog ranjivosti, već da je prihvatite kao svoju veliku prednost i sposobnost. Znate, treba mnogo hrabrosti da ostanete otvoreni, da se povezujete sa sobom i sa drugima i da ne odustanete od toga, čak i kad ste povređeni i kad se loša iskustva ređaju. Ne treba da budete manje hrabri, samo treba da računate sa svojom ranjivošću i opet – da osluškujete inuticiju. Ona vam kaže da ćete biti povređeni i vaše je da uvažite tu informaciju. A onda odlučite da li ćete rizikovati i da li iskustvo u koje ulazite vredi slomljenog srca. Ponekad vredi. Znate li koliko je hrabrosti potrebno za takvu odluku? A vi to radite, smireno i svesno. Bravo! Ne krivite sebe što uvek pokazujete koliko vam je stalo i što ne umete da glumite hladnoću, jer je i to deo vaše hrabrosti. Biti iskren i transparentan sa svojim osećanjima, otvoreno pokazivati radost, ljubav, brigu, nežnost, kao i povređenost, bol i tugu, herojski je čin.
