Ima dana (često) kada želite da se probudite, a da ne pomislite odmah na milion obaveza koje vas čekaju, da svom umu pružite predah i svom telu odmor. Da uopšte ne ustanete, nego da se izležavate, a da nije nedelja. Ima dana kad razmišljate – dok jurite i završavate milion krupnih i sitnih poslova, jer ako vi to ne uradite, nema ko drugi – kako ćete jednostavno prestati, ostaviti sve i otići negde za svoju dušu.
Pa, svet se ne vrti zato što vi jurite oko planete i održavate zalet. I tako obećavate sebi (i pretite drugima), kako ćete odustati i kako vam je dosta i kako više ne možete da balansirate, i kako vam je dosta vaše proklete samostalnosti, sposobnosti, kompetencije. Voleli biste da malo budete slabi, zbunjeni, slomljeni i da ništa ne zavisi od vas, da pustite druge da vas teše, da vam pomažu, da se trude i da se cimaju. Samo što vam to nije dato. I kad ste slabi, zbunjeni i slomljeni, vi morate da se oslonite na sebe i da nastavite da ispunjavate zadatke i rešavate probleme. Nije fer.
View this post on Instagram
Hteli biste da ne brinete, da spavate dubokim dugim i mirnim snom, bez brige o nekom bliskom, o nekom projektu, o rokovima, o kreativnim načinima na koje ćete danas presipati iz šupljeg u prazno i sastavljati kraj s krajem. Hteli biste da skinete taj teret sa svojih ramena, ili makar da ga sa nekim podelite. Ali, to je cena nezavisnosti.
Kad ste glavni i odgovorni u svom životu, onda se drugi oslanjaju na vas i zavise od vas. Vi donosite odluke – vi grešite, vas boli glava. Vi prihvatate odgovornost, vi snosite krivicu – vas ubija stres. Sami ste svoj oslonac, a to ste i za druge oko sebe i ne možete tek tako prestati da to budete. Ne možete odbaciti snagu i hrabrost, samo zato što vam je ponekad preko glave i snage i hrabrosti, što ste preumorni, preopterećeni, što osećate da je pitanje trenutka kada ćete pući i početi da vrištite i nećete prestati mesec dana.
