Nijedna generacija nije u ovolikoj meri govorila o mentalnom zdravlju – i to je jedna od vrlina savremenog doba. No, činjenica je da svi oni koji idu na psihoterapiju uglavnom idu zbog onih koji nisu išli, a trebalo je. Traume uzrokuju psihički i emotivno nestabilni ljudi kojih ima previše.
I ti nestabilni ljudi su svuda oko nas. To mogu biti roditelji, porodica, partneri, prijatelji, kolege, šefovi – i svako od njih može uticati na naše mentalno zdravlje. Traumatično može biti bilo šta što ostavi dubok trag i potrese nas do srži. To mogu biti traume iz detinjstva, ali traume nastaju i u odraslom dobu. Pojedine uspemo da zalečimo, a druge ostaju rane sa kojima živimo zauvek.
Trauma ne mora biti samo jedan specifičan događaj, pa da možete prstom uperiti na trenutak kada se dogodila. Ona može biti i mnogo malih stvari koje su se često ponavljale i uzrokovale određenu vrstu kumulativne traume koja je i te kako uticala na vas na emotivnom nivou. Samo vi možete da odredite šta je vama trauma i šta vas je potreslo, a kako ćete se izboriti sa njom zavisi koliko se aktivno radi na sebi i koliko je rana duboka.
View this post on Instagram
Jedan od osnovnih načina zaceljivanja jeste psihoterapija. I ne možemo dovoljno da naglasimo koliko je psihoterapija bitna za svakog pojedinca, a imamo toliko veliki broj ljudi koji nikad nije otišao na psihoterapiju, niti planira – iako svako od nas ima razlog za psihoterapiju.
Odlazak kod psihoterapeuta, psihologa, psihijatra (šta god da vam je potrebno) je briga o mentalnom zdravlju kao o bilo kom zdravlju. Zamislite da nikad niste otišli kod stomatologa. Isto je stanje kao da nikad niste otišli na psihoterapiju, jer ko zna koliko tu potisnutih emocija, toksičnih načina ponašanja i raznih drugih stvari ima. Uz psihoterapeuta ćete osvestiti šta se događa i naći načine kako da sebe promenite, ispoljite svoje emocije na zdrav način, odviknete se od toksičnih ponašanja. I u redu je, svako od nas ima nešto toksično.
A sad zamislite da ceo život to zanemarujete i nikad se, zapravo, ne zapitate zašto se ponašate na određeni način i odakle to dolazi, niti vam pada na pamet da to promenite. Upravo takve osobe su nečiji razlog odlaska na psihoterapiju. Vi morate da lečite svoje rane jer neko drugi nije zalečio svoje. To je upravo način kako nastaju generacijske traume.
Bake, deke i roditelji su svašta proživeli u periodu kada nije bilo ni govora o mentalnom zdravlju. Nikad nisu naučili da se nose sa sobom sa svojim emocijama i vas su ranili. Nesvesno. Nisu hteli to da urade. Ali su, opet, to uradili. Zapravo, verovatno su i dalje nesvesni šta su uradili. Zato je sasvim normalno da budete ljuti na njih u nekom periodu, jer i to je način zalečenja i osvešćivanja emocija. No, ako ne radite na sebi, ostaćete u tom besu i vrlo je verovatno da ćete neku vrstu traume i sami preneti na svoje dete.
View this post on Instagram
Zato sve više imamo crnih ovaca u porodicama. To su osobe koje su rešile da kažu “ne” generacijskim traumama. One ne žele da njihove traume utiču na druge ljude. Taj deo je najtužniji, svi ti ljudi koji drugim ljudima uzrokuju traume, su, takođe, istraumirani, ili totalno nesvesni sebe i toga šta čine drugome.
Hajde svi kolektivno da se naučimo empatiji i da budemo nežniji. Prvenstveno nežni prema sebi, pa onda i prema drugima. Da vodimo računa o tome šta se događa u glavi, kakve su nam misli, zašto reagujemo na određeni način i da li bismo mogli bolje da se ponašamo i budemo bolji ljudi. Hajde da sprečimo prenošenje generacijskog transkripta i budemo ti koji će nešto promeniti.
Naslovna fotografija: instagram.com/parisianamour
Jovana Petković
