Šta uradite prvo kad posečete ili ubodete prst? Stavite ga u usta, ili ližete povredu, ne razmišljajući. Životinje same leče svoje povrede, ližući ih. Kad plivate u morskoj vodi, ranice, ogrebotine i plikovi brže zarastaju. Pljuvačka je slana, kao i sve telesne tečnosti, kao i morska voda. Kad liznete mesto sa kog ste otkinuli zanokticu, osećate kako vas peče i pulsira, ali imaćete impuls da to često radite, sve dok ne zaraste.
Ako ste se pitali o značenju izreke stavljanja soli na ranu (zapravo, nestavljanja soli na ranu) – to je zato što so peče i što je to oblik mučenja. Previše soli – tortura. Ali, malo soli, koliko da zapeče i zapulsira, može napraviti veliku razliku. Život sam koristi taj mehanizam – posipa vas solju, tamo gde ste postoji rana, odnosno, stvara vam pritisak tamo gde ste slabi, neodlučni, blokirani. Ako ne reagujete i ne pokrenete se na malu količinu – prvo upozorenje – uslediće jači pritisak. Više soli, više peče, morate da primetite i reagujete. Ali, ako ste zaista tvrdoglavi, ignorisaćete upozorenja, dok vam život ne priredi torturu. Pa, čak i tada možete odolevati mučenju neko vreme. A čak i tada, to mučenje može biti dobro za vas, može vas naterati da se najzad pokrenete. Osim što vas može slomiti i povrediti, tako da možda nikada nećete zalečiti posledice.
View this post on Instagram
Budite mudri, budite senzitivni, liznite ranu, osetite malu količinu soli i učinite ono što znate da je potrebno. Jer uvek je tako – znate šta treba da uradite, ali ne činite to, dok vas nešto ne natera. Ne biste se pomerili da niste bili prinuđeni na neki od brutalnih i maštovitih načina kojima život raspolaže. A kad se pokrenete i napravite velike pomake, promene koje vam očigledno čine dobro, možete i dalje mrzeti način na koji ste bili naterani na promenu. Nećete nikada zavoleti pritisak – osećaj soli na rani – ali možete naučiti da prepoznate potrebu da se pokrenete, pre nego što se pritisak pojača.
To je u ljudskoj prirodi – mrzimo promene. Ne pristajemo na njih, sve dok možemo da ih izbegavamo i sve dok to izbegavanje ne postane najneudobnija opcija. Mi volimo svoje navike i svoja ubeđenja i držaćemo ih se sve dok nas nešto ne primora da ih pustimo.
Nikada nećete zavoleti bol, ali možete prepoznati znak promene, rasta, lečenja, u bolu koji osećate. A kada naučite da prigrlite bol, da sarađujete da slušate i primate poruke koje vam donosi, shvatićete da je potrebno malo posoliti svoje rane, da zapeku i izgore, da bi mogle da se zatvore i zarastu.
View this post on Instagram
Ne izbegavajte bol, ne pokušavajte da pobegnete od slanika Univerzuma. Pronaći će vas i posuti, gde god da se sakrijete – zato što pokušava da vas nauči da ne bežite, nego da se suočavate. Da prevaziđete strah od promene, od bola, od izlaska iz zone komfora, da prevaziđete svoju mentalnu inerciju i duhovnu lenjost i da učite svoje lekcije čim se pojave, ne čekajući da se gradivo nagomila, da postane višestruko teže i da učenje postane mučenje.
Malo soli na vašim ranama ubrzaće izlečenje. Ne bežite od onog što će vas popraviti i izlečiti. Dočekajte sa prihvatanjem rastući bol i nelagodnost. To što je nešto neprijatno, ne znači da je loše i da treba da ga izbegnete. A možda znači upravo suprotno, da treba da ga prihvatite, da se suočite, da prođete kroz to i da izađete sa druge strane – bolji, snažniji, pametniji, iskusniji. Spremniji da sledeći put ne gubite vreme, čim primetite da je slanik Univerzuma nad vašom glavom.
Naslovna fotografija: instagram.com/starsouls_
Brankica Milošević
