Ima istine u tome da što smo stariji to smo detinjastiji. Ili se desi da deca prevaziđu svoje roditelje. Ne znam, nešto se dogodi i čini se da uloge postanu obrnute. Ili odrasteš pa napokon možeš svoje roditelje da vidiš realno.
U detinjstvu su roditelji autoritet i najveća podrška. Ta slika počinje da se menja u adolescenciji kada počinje period buntovništva i kada počinjemo da shvatamo da roditelji nisu tako savršeni. U dvadesetima nalazimo sebe i ponovo postajemo bliski sa roditeljima, a kako godine odmiču roditelji sve više postaju kao deca.
View this post on Instagram
Ovo je sve metaforički, roditelju će dete uvek biti dete, a detetu će roditelj uvek biti roditelj, kako god se ponašao. Ali što je dete starije to više počinje da vodi računa o roditelju. Ovde ne mislim na to da dete vodi računa o zdravlju roditelja, to je tema za sebe. Mislim na to da dete počinje da obraća pažnju na obrasce ponašanja svog roditelja i da se miri sa tim da je vrlo mala mogućnost da će se roditelj promeniti.
Pročitajte i ovo: Zašto imate puno pravo da se udaljite od toksičnih članova porodice
I onda ukapiraš da sa roditeljima moraš kao sa decom. Posvađate se, ti se miriš, vidiš da ide ka svađi, spuštaš loptu, pokušavaš da razgovaraš na miran način. Imaš razumevanja za njega i svestan si da je i roditelj prošao kroz traume.
Razlika je samo što roditelj nije išao na psihoterapiju. Milenijalci su uglavnom deca bumera, a bumeri su na neki način ostali deca. Oni nisu ni razmišljali o mentalnom zdravlju, nisu ni pokušali da osveste koliko su njihove traume iz detinjstva uticale na njihovo ponašanje i koliko su time uticali na sopstvenu decu. Počinješ da razumeš odakle ta ponašanja potiču, pokušavaš čak i da budeš podrška roditelju, da može da se osloni na tebe, da može da priča sa tobom.
View this post on Instagram
Ali vrlo često je tu kraj svake priče. Sa roditeljima moraš kao sa decom, ali roditelji nisu deca. Ne možeš ih oblikovati, ne možeš im pokazati zašto ne treba da se ponašaju na određeni način, ne možeš ih vaspitati. To su već oblikovane ličnosti, a opet vidiš koliko treba da rade na sebi i koliko bi toga mogli postići, koliko bi bili srećniji da žele da poprave sebe. A ti isti roditelji misle da je za njih kasno da išta rade i kakvi su, takvi su. I to posebno boli.
Pročitajte i ovo: Kako brakovi naših roditelja utiču na naše emotivne veze
Potrebno je da se pomiriš sa tim da si prevazišao svog roditelja, barem u tom mentalnom smislu, da ga možda razumeš bolje od njega samog. I to je cena koju plaćaš sa odrastanjem, koju plaćaš kad radiš na sebi. Moraš da naučiš da neće i ne može svako da se promeni, a to su opet bliske ličnosti i komunikaciju sa njima baš i ne možeš izbeći.
I moraš uvek imati na umu da roditelj želi najbolje, ili makar ono što smatra da je najbolje. Da njegove akcije dolaze iz ljubavi i da nikad nije želeo da te povredi. I to moraš da razumeš bez toga da ti to kaže. Bez toga da je toga i svestan. Tu roditelj postaje dete, kada je dete od njega osvešćenije. Ali valjda tako i treba, da je svaka generacija, bar u nekom smislu, bolja od druge.
Naslovna fotografija: instagram.com/inspiringinstafeeds
Jovana Petković
