Bioskopske premijere tokom 2025. godine izgledaju kao deža vi. Nastavci popularnih hitova i rimejkovi starih filmova izazivaju odgovarajuće interesovanje i pune bioskopske kase. Filmske ideje kao da se vrte oko crpljenja već plasiranih priča, dok izvori ne presuše. Ali izvori možda nikada i neće presušiti, jer uvek možete staru dobru priču prikazati kao svežu dolazećim generacijama. I možete angažovati stare dobre glumce da igraju u nastavcima, dok su živi.

I gde su sveže filmske ideje i perspektive u kinematografskom pejzažu kojim dominira ono što je već rečeno?

Anne Hathaway i Meryl Streep ponovo tumače svoje uloge kao Andy Sachs i Miranda Priestly u nastavku filma „Devil Wears Prada“ koji će biti objavljen dve decenije nakon prvog prikazivanja. Dva dela Jane Austen,  „Sense and Sensibility“ i „Pride and Prejudice“ ponovo se adaptiraju za filmsko platno, ovog puta sa novom generacijom glumaca zaduženih da ožive vekovne priče.

„The Hunger Games“ započinju svoje sedmo poglavlje, skoro 15 godina nakon što se Jennifer Lawrence pojavila na velikom platnu. „And Just Like That…“ je pokušao (sa različitim stepenom uspeha) da uhvati magiju serije „Sex and and The City“ a kraja 90-ih. Celine Song očigledno piše nastavak filma „My Best Friends Wedding“. Tu su i „Freakier Friday“, „Beetlejuice“, „Happy Gilmore 2“, „Shrek 5“, „Buffy The Vampire Slayer“, „I Know What You Did Last Summer“ – lista se nastavlja.

Naravno, postoje očigledni razlozi za ovaj talas. Činjenica da su rimejkovi sigurnija opklada u finansijski nepredvidljivom svetu zabave je neosporna.  Zašto rizikovati sa nečim novim kada možete da iskoristite postojeću bazu fanova? Nostalgija se prodaje – posebno kada se publika oseća nesigurno u haotičnom svetu. Ali izuzmite ekonomiju iz toga i ostaje nam uznemirujuće pitanje: Šta se dešava sa našom kulturnom maštom kada se trenutno pripovedanje toliko oslanja na prošlost?

Reciklirane filmske ideje i njihov relativan uspeh

Tu je i dosadna mala činjenica da, koliko god se trudio, nijedan filmski studio nije uspeo da parira magiji originalnog filma u obliku nastavka. Što nije iznenađujuće, već je gotovo pravilo. Brojne franšize koje opstaju godinama računaju na vernost fanova, jer čak i dok ih kritikuju, oni i dalje prate i kupuju ulaznice. Prosto, uspomene zadržavaju svoju magiju upravo zato što su uspomene i što se ne mogu ponoviti. Ali sjaj te magije daleko dopire, kako na filmu, tako i u životu. Bivši momci su uvek privlačniji kada ih posmatrate kroz ružičasti filter nostalgije. Obnovite vezu i verovatno ćete se brzo setiti zašto se prethodno završila. Leto u inostranstvu je magičnije kada ga se prisećate gledajući fotografije, nego kada pokušate da ga oživite sledeće godine kroz umor putovanja i vucaranje kofera od 30 kg preko kaldrmisanih ulica koje pamtite kao šarmantne i autentične.

Vidimo da se ova teorija dokazuje u realnom vremenu sa filmom „Đavo nosi Pradu“. Original je kultni favorit za celu generaciju i mnogi ga navode kao presudni razlog za karijeru u modnom novinarstvu. Podrazumeva se da je odeća u originalu bila besprekorna (i još uvek jeste) i veliki deo razloga zašto smo ga toliko voleli. Međutim, drugi deo je kontekstualan. Originalna priča je takođe ispričana u vreme kada je izdavaštvo bilo potpuno drugačije od današnjeg. Štampa je vladala, a glamur i prestiž časopisa bili su ambiciozni, ali stvarni. Premotajmo unapred do 2025. godine, kada rad u medijima nikada nije bio neizvesniji, a film deluje kao utešan zagrljaj starih dobrih vremena. Da li želimo da sve to bude ukaljano nastavkom koji se fokusira na nekada impresivnu Mirandu Priestly dok se bori da spase svoje modno carstvo od „digitalne apokalipse“?

Drugim rečima, nastavak može ažurirati estetiku, izmeniti zaplet, dati zrelost likovima, ali ne može ponovo stvoriti kulturni kontekst koji je učinio da original toliko snažno odjekne.

Već smo videli kako se to odvija sa serijom „And Just Like That…“ koja nije ispunila naša visoka očekivanja, uprkos tome što je original ostao omiljen tolikim generacijama nakon devedesetih. Koliko god se trudili, scenaristi nisu uspeli da ponovo stvore magiju žena u koje smo se zaljubili krajem 90-ih zbog njihovih punih i komplikovanih života, a serija je otkazana nakon samo tri sezone.

Prostor za nove ideje

U međuvremenu, studiji poput A24 i Neona su dokaz da postoje nove filmske ideje, ili barem želja za novinama. Uspeli su podržavajući nove, emotivno specifične priče koje deluju kao da pripadaju sadašnjem trenutku. Prošle godine, film „Anora“ Seana Bakera prkosio je budžetu od 6 miliona dolara i osvojio čak šest Oskara. To su postigli i stavljanjem relativno nepoznatih glumaca u glavne uloge

Slično tome, filmovi poput „Past Lives“ i „Everything Everywhere All At Once“ dokazali su da postoje sveže filmske ideje i da vam nisu potrebni postojeći likovi ili nostalgija da biste napredovali, kritički ili komercijalno. Uspeli su govoreći o trenutku, a ne bežeći od njega. Drugim rečima, u filmu ne manjka novih ideja. Samo treba da se stvori prostor da dođu do izražaja.

Pročitajte i ovo: Ako vam se dopala “The Gilded Age”, treba da pogledate i ove serije

Brankica Milošević