U savremenom svetu komunikacije, konekcije i brzog prevoza, lakše je otići negde, nego ikada ranije. Ali, smisao putovanja je nekako izbledeo.

Ranije su ljudi putovali da bi pravili otkrića, doživeli i istražili različite kulture. Mi putujemo jer smo videli odlične recenzije hotela i restorana, ili nam je algoritam ponudio neke popularne destinacije. Idemo negde zato što su drugi išli i objavili na društvenim mrežama – i postavili nam standarde koje moramo da dosegnemo.

Možda putujemo sa nedostatkom pravog smisla i namere, ali stižemo bezbedno i brzo na odredišta, zahvaljujući tehnologiji. I koliko god smo zbog toga zadovoljni, propuštamo avanturu neizvesnosti. Sva iskustva koja imamo sa putovanjem su do najveće mere pojednostavljena, što nam svakako pomaže da ne zalutamo, ali nam oduzima radost istraživanja.

Jer, što je iskustvo jednostavnije, manje je prostora radost besciljnog lutanja i neplaniranih i netraženih otkrića – za smisao putovanja. Spontanost je zamenjena pažljivo isplaniranim itinerarima, ostavljajući malo prostora za istinsko otkriće.

Zašto smo izgubili smisao putovanja

Uzbuđenje zbog nailaženja na neočekivano zamenjeno je udobnom inercijom, i sada se krećemo kroz svet sa malo izazova, što rezultira putovanjima koja ne ostavljaju naročit utisak. I dok putovanje većim delom posmatramo kroz kameru telefona (što nas još više udaljava od doživljavanja) i gomilamo kilometre i pečate u pasošu, naše unutrašnje bogatstvo se ne povećava značajno.

Uprkos opštoj hipermobilnosti, postoji dosadna praznina, što je upravo razlog zašto je lokacija sada važnija nego ikad. To je pitanje dostizanja standarda, upoređivanja sa drugima i trudom da ne zaostanemo. A mesta koja su zaista važna su ona koja provociraju, teraju nas da razmišljamo i ostavljaju dubok utisak dugo nakon što se putovanje završi. Toliko dubok, da nam nije potrebna nijedna fotografija da bismo prizvali sećanja. Ono što nam treba nije lakoća putovanja, već njegov odjek u našem unutrašnjem životu. I to je izgubljen smisao putovanja, koji je zamenjen instant doživljajem, koji ostaje na površini, služeći nam da se na internetu pridružimo onima koji su se i sami vodili standardima koje su drugi postavili.

Foto: The Vault

Šta je ranije predstavljalo putovanje

Pre nego što je postalo nešto što se dokumentuje, putovanje je bilo nešto što se oseća i doživljava. Niste odlazili da biste se povezali sa svetom, već da biste izašli iz njega. Za pisce poput Grahama Greenea, Paula Therouxa i Normana Lewisa, putovanje nije bio način života; to je bio način postojanja. U Greeneovim memoarima iz 1936. godine „Putovanje bez mapa“, koji dokumentuju njegovu četvoronedeljnu šetnju po Liberiji, on kaže da je u sebi otkrio „strastveno interesovanje za život“, dok je u intervjuu za Washington Post iz 1979. Theroux primetio da je „putovanje glamurozno samo retrospektivno“. Radilo se o dislokaciji, otkriću i umetnosti izlaska iz zone komfora, sedenju u zadimljenom kafiću u Sajgonu tri dana čekajući nekoga ko se možda neće pojaviti, ili provođenju noći u gradu čije ima niste umeli da izgovorite, iz koga je poslednji autobus već otišao.

Njihovi motivi oblikovani privilegijama, egom i agendom, koliko i radoznalošću, možda nisu uvek bili čisti, ali način na koji su putovali bio je sporiji, tiši i manje su se bavili time da budu viđeni. Čak je i nelagodnost imala vrednost. Ljudi su učili da čekaju, gledaju, slušaju i budu prisutni, ali, što je još važnije, učili su o drugim ljudima, kako žive i šta im je važno.

Reći da ste „posetili“ neki grad zvučalo bi apsurdno. Mesto nije bio zadatak koji treba završiti, već iskustvo koje treba oblikovati. Putovanje nije bilo performativno – bilo je lično. Nije bilo publike i pratilaca na Instagramu koje treba zadiviti, već samo uzbuđenje boravka, koje nemate kome da prikažete. I kako smo vremenom povećavali efikasnost kretanja, gubili smo sposobnost da budemo pokrenuti onim što vidimo.

Šta je zapravo, smisao putovanja

Odjek koji ostaje ne možete planirati i forsirati. To je lično odgovor oblikovan time gde se emocionalno i mentalno nalazite. I dok možda nema smisla u trenutku, nakon sabiranja utisaka dolazi perspekitva koja vas preoblikuje, uznemirava i proširuje vidike. Najjači utisci često nisu prvi, već se polako oblikuju i utiskuju. Nekad ne možete da ih tačno definišete – to su vizuelni doživljaji, neočekivani prizori, čudnovati pejzaži, ili samo mirisi i neka neuhvatljiva energija koja vas obuhvata i nosi.

Smisao putovanja ima manje veze sa lepotom okoline, a više sa teksturom, takoreći. Male razlike koje vas podsećaju da je život nedosledan i često kontradiktoran. Konteksti koje ne možete početi da razumete, dok ne osetite specifičan ritam i dinamiku okruženja. A to su stvari koje nećete naći u vodičima za mesta koja obavezno treba da posetite.

To zahteva da učestvujete u procesu koji insistira na prisustvu i, kao rezultat toga, uvlači vas, voljno ili nevoljno, u svakodnevnu stvarnost mesta u kome se nalazite. I zaista nije važno da li ste na nekoj egzotičnoj lokaciji preko pola sveta, negde gde ste već bili, u velikom gradu ili malom i nepoznatom primorskom mestu, ili u seoskoj kući svojih predaka.

Važno je ono što osećate i proživljavate, način na koji se predajete iskustvu, spremni da prihvatite i njegova ograničenja. Način na koji se podešavate na vibracije okruženja, bez očekivanja i razočaranja, način na koji ste prisutni u sadašnjosti tamo gde se nalazite.

Pa, ako želite svesnost i uvide, lična iskustva koja nisu za reklamu, možete ih imati zaista bilo gde. I ako se spremate da iskusite novi koncept smislenog putovanja, počnite od odlaska na mesta iz detinjstva, ili obilaska susednog grada koji nikada niste zaista istražili. Na kraju krajeva, možete biti turista i u susednom kvartu, ili delu grada koji slabo poznajete. Jer, putovanje je životno stanje i vi ste već na smislenom putu – iako o tome niko nije objavio video-recenziju na društvenim mrežama.

Pročitajte i ovo: Ko smo i koliko vredimo, ako to ne možemo da prikažemo? 

Naslovna fotografija: The Vault

Brankica Milošević